За своје хорско ремек дело „Немачки реквијем“, Брамс је написао: „Што се наслова тиче, морам да признам да сам желео да изоставим немачки и заправо напишем људски„. То у многоме објашњава и карактер самог дела, које није миса за душе мртвих, већ утеха живима који морају да прихвате неминовност смрти.

Уместо на уобичајени латински текст мисе за упокојене, који је углавном испуњен призорима ужаса Страшног суда, Брамс свој реквијем пише на одломке из Библије у преводу Мартина Лутера. Више од деценије Брамс је радио на овом делу. Сматра се да су губитак пријатеља, ментора и „духовног оца“ Роберта Шумана 1861, као и смрт мајке 1865, моменти који су имали пресудну улогу у настајању овог изузетног дела. Немачким реквијемом Брамс заправо уводи нови жанр, који можемо назвати реквијемом утехе. Насупрот Моцартовом реквијему, препуном огромне туге, или Вердијевом и Берлиозовом, који су компоновани у оперском маниру 19. века, Брамс нам својим делом нуди спокој и наду. У музичком смислу, неоспоран је његов естетски утицај на уздржане и лирске реквијеме Габријела Фореа и Мориса Дирифлеа, а коришћење слободнијег текста свакако је охрабрило Бенџамина Бритна да напише свој Ратни реквијем.