Negde na samom početku mojih studija kompozicije na (tada) Muzičkoj akademiji u Beogradu, po prvi put sam čuo muziku Šostakoviča. Bilo je to u toku jedne emisije na radiju gde sam slušao njegov gudački kvartet br.8 op.110 u c molu. U istinu, bio sam zasenjen i oduševljen tom dubokom muzikom, bio sam „na sadmom nebu“, inspirisan… Ubrzo potom mi je „dopala šaka“ i njegova Peta simfonija, delo koje je nastalo 1937. godine, upravo posle oštre kritike tadašnjeg ministra kulture SSSR-a, g. Ždanova, a koja se odnosila na njegovu Četvrtu simfoniju i operu „Katarina Ismailovna“. Sada je mladi kompozitor, slušajući glas javnosti, počeo da piše svoju novu, Petu simfoniju, koja je trebalo da „služi narodu“, izgradnji socijalizma, sa jednim optimističkim finalom, koji stremi u budućnost, à la receptura soc. realizma (snažno, hrabro, herojski)…? Ali da li je to baš tako? Jer ova kompozicija živi, uprkos svim političkim konotacijama koje joj se pridodaju. Izvodi se u celom svetu, sa nebrojenim tonskim zpisima…

Dugi su, izukrštani i teški putevi jednog stvaraoca. Vreme, istorija, politika: sve je to prisutno u životu kompozitora. On stvara, on se bori! Ali da li može sve sâm? Da li možemo da mu olakšamo put? Pitanja koja večno čekaju odgovore. Ali jedno ostaje za stalno: delo je neuništivo! Ono stoji, ostaje kao dokaz jedne, nepokorene prirode.

I onda se desio koncert tog 21. maja ove godine. Koncert za sećanje, gde su se poklopila dva jubileja: 80 godina od nastanka simfonijskog orkestra RTS-a (1937) i rođendana Pete simfonije Šostakoviča (1937)! Maestro Bojan Suđić zna kako i šta radi, a njegova intuicija ga nepogršivo vodi kroz zamršene lavirinte naših kulturno-finansijskih neprilika, do pravih ostvarenja! On za ovaj koncert uvodi u orkestar RTS-a mlade muzičare sa Fakulteta muzičkih umetnosti i ostvaruje zajedno sa njima jedno nezaboravno veče… Publika u sali Sava centra je bez daha i u apsolutnoj tišini slušala… Vrhunska interpretacija Maestra i visoki umetnički angažman orkestra RTS-a su učinili da se dubinski doživi poimanje Šostakovičeve muzike. Treći stav ove simfonije je verovatno nešto najlepše što se u poslednje vreme desilo na našoj muzičkoj sceni!

Naravno, čini mi čast što mogu da govorim o našem velikom pijanisti Aleksandru Madžaru. Njegova vrhunska interpretacija koncerta E. Griga je bila za pamćenje! Visoki profesionalizam, finese romantizma, vehementni pasaži, su doneti na jedan izvanredan i ne tako često ostvareni način. Saša koji živi u Evropi (Belgija) svojom prirodnošću i spontanošću osvaja publiku od prve, a svojim pijanističkim jezikom govori svetu o jednoj zemlji na „brdovitom Balkanu“, odakle je potekao. I šta na kraju reći o ovoj divnoj muzičkoj večeri u Sava centru, nego: bravo Saša, bravo Bojane, bravo svim članovima simfonijskog orketsra RTS-a koji su svirali sa visokom profesionalnom odgovornošću, i jednim humanim pristupom izvođaštvu, koji se ne čuje tako često kod nas, a tako bi ustvari trebalo da bude.

Možda bi trebalo napomenuti u svetlu ovog velkog muzičkog događaja nešto o socijalnim prilikama ovog umetničkog ansambla. Godinama se Muzička produkcija RTS-a bori sa velikim materijalnim teškoćama i problemom nemanja sale za rad i koncerte ovih vrsnih, i pre svega humanih muzičara. Insistiram na reči „humani“, jer i pored ogromnih prepreka oni svoj posao obavljaju sa velkom predanošću i nisu izgubili „ljudsku“ crtu, onu, čije se nedostatak u drugim orkestrima već odavno ne primećuje.

U gradu Beogradu imamo dva velika profesionalna simfonijska orkestra: Simf. Orkestar RTS-a i Beogradsku filharmoniju. I dok ovi potonji imaju mnogo više sredstava, a sada je u planu i izgradnja nove sale na Novom Beogradu, pa i koncert na na „otvorenom“ sa velikim subvencijama grada i republike, dotle ansambl RTS-a „tapka u mestu“… Jedan više nego neravnopravan odnos koji itekako zavređuje pažnju javnosti i koji ne bi trebalo više da postoji kao takav!

Možda bi ovde bilo interesantno napomenuti da u gradu Prizu ima tri velika i značajna orkestra: Orchestre de Paris, Orchestre national de France i Orchestre Philharmonique, koji svi rade pod istim platama, u svojim koncertnim salama, gde je ravnopravnost muzičara zagarantovana… Zar ovo nije lep primer kako bi trebalo da izgleda uređenje muzčkog života našeg grada? Zato učinimo nešto i to hitno, za simfonijski orkestar RTS-a Srbije!

Akademik, Ivan Jevtić, kompozitor