МУЗИКА КЕРУБИНИЈА И БЕТОВЕНА НА АПРИЛСКОМ КОНЦЕРТУ ХОРА И СИМФОНИЈСКОГ ОРЕКСТРА РТС
Луиђи Керубини је композитор епохе класицима, који је многим својим делима наговестио нову епоху – романтизам. Његовом опусу посебно се дивио Лудвиг ван Бетовен, који га је сматрао једним од својих највећих савременика. Италијан по пореклу, највећи део свога живота и рада провео је у Паризу, кога је заволео захваљујући свом пријатељу, виолинисти Ђованију Батисти Виотију, који га је на једном пропутовању кроз овај град упознао са Маријом Антоанетом и представио париском отменом друштву. Међутим, његовом доласку у „град светлости“ нису се обрадовали композитори који су у то време били на почетку каријере. Са, у то време, младим Хектором Берлиозом веома брзо је дошао у конфликт, док је Адолфу Адаму највише сметало што је стално изгледао као да је љут. Али, и поред тога, било је и оних стваралаца који су му се дивили, а међу њима су били Ђоакино Росини и Фредерик Шопен.
„Реквијем“ је компонован 1816, а премијерно изведен, наредне, 1817, на комеморацији Лују 16 коме је током Француске револуције одсечена глава. Иако писано за ову прилику, дело је код публике имало велики успех. Музичари попут Бетовена, Шумана и Брамса су га веома високо оценили због мајсторства форме, оркестрације и равнотеже између текста и музике. Бетовен је рекао: „Ако икада будем компоновао мису за мртве, мој модел биће управо ова Керубинијева композиција“. Шуман је говорио да “Реквијему“ у целом свету нема равног, док је Брамс сматрао да надилази границе времена у коме је настало. Али, црква је мислила другачије. Париски надбискуп Де Куелан критиковао је “Реквијем“ због употребе женских гласова у хору. То композицији ипак није сметало да има успех на концертној сцени, али је Керубини, у поодмаклим годинама, написао још један реквијем, овога пута само са мушким гласовима, желећи тако да пред крај живота задовољи и надбискупа.
У центру стваралаштва Лудвига ван Бетовена, које се одликује идејношћу, огромном снагом израза и великим динамизмом, стоје, поред клавирске музике и гудачких квартета, његове симфоније. Управо овај облик Бетовену је пружио све могућности за узлет његове стваралачке маште, за представљање његових филозофских идеја и схватања живота и света. У својим симфонијама, Бетовен је указао на нову симфонијску тематику коју карактерише борба за слободу, неодољива тежња да се савладају патње и превазиђе трагика интимног живота, стремљење ка светлости, кроз бол ка радости, од личних страдања до колективне среће ослобођеног човечанства.
„Осма симфонија“ писана је 1812, а премијерно је изведена 1814. године. Иако компонована у време када га је напустила једна од његових највећих љубави – Антонија Брентано, што је уметника веома потресло, она у свом звуку носи животну радост, па чак и елементе хумора. Неки музиколози чак примећују да она даје једну насмејану „филозофију живота, попут гласа искусног мудраца, који је пребродио многе животне потешкоће“. У прилог овој констатацији иде и чињеница да је ову симфонију Бетовен посебно волео и, тепајући јој, називао је „моја мала Симфонија in F“. У односу на друга дела, овог жанра, ова симфонија и јесте мала – траје око 25 минута.
Иако имају сличну атмосферу музике, „Осма симфонија“ је имала и већу популарност од „Седме“. Када је композитор Карл Черни, тада само Бетовенов ученик, упитао професора зашто је „Осма“ популарнија од „Седме“, Бетовен је једноставно рекао: „Зато што је много боља!“ Његове речи потврдио је у свом коментару и критичар Бернард Шо, а један други је забележио: „Када је по завршетку дела кренуо аплауз, то није био аплауз који је био испровоциран општим ужитком које је дело пренело на публику. Напротив. То је био аплауз који је показао еуфорију коју је симфонија пренела на слушаоце!“