Bojan Suđić je već sa 19 godina postao asistent dirigenta u Simfonijskom orkestru Radio-televizije Beograd. Školovao se na beogradskom Fakultetu muzičke umetnosti, a prvi veliki uspeh ostvario je pobedom na Jugoslovenskom takmičenju mladih umetnika, 1989. godine u Zagrebu. Kraće se usavršavao kod Ilje Musina u Sankt Petersburgu i Otmara Svitnera u Beču.

Od 1992. godine je stalni dirigent Hora i SO RTS sa kojima je izveo veliki broj horskih, simfonijskih i vokalno simfonijskih ostvarenja svetske i domaće, istorijske i savremene literature, sa posebnom pažnjom pristupajući premijernim izvođenjima kako novih domaćih dela, tako i ostvarenja iz svetske muzičke baštine koja su, zahvaljujući njemu, po prvi put bila predstavljena i u Srbiji. Najveći broj tih koncerata snimljen je za radio i TV, a oni su i osnova obimne Suđićeve diskografije.

Operskom dirigovanju posvetio se 1993. godine, vodeći orkestar Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, a sezone 1999/2000. bio je njegov šef-dirigent. Generalni muzički direktor Opere bio je 2004/2005. U svoju bogatu biografiju ubeležio je mnoga izvođenja standardnog baletskog i operskog repertoara, dok se, među gostovanjima, izdvaja nastup na Atinskom festivalu 2008. godine („Karmen“).

Suđićeva duža međunarodna angažovanja počela su 1998. godine, kada je prvi put bio gost-dirigent Kraljevske opere u Stokholmu, da bi se ta saradnja produbila i dovela ga na mesto rezidencijalnog dirigenta 2001. godine. Sa ovim ansamblom ostvario je preko 150 operskih i baletskih predstava, a vrhunac zajedničkog rada predstavljao je nastup na festivalu u Visbadenu 2003. („Labudovo jezero“). Plodnu saradnju ostvario je i sa ansamblom Helsinške nacionalne opere.

Tokom nekoliko poslednjih godina dirigovao je koncertima na kojima su solisti bili Simon Trpčeski, Šlomo Minc, Pepe Romero, Henrik Kragerud, Henrik Sigfridson, Nikolaj Petrov, Aleksandra Verbicka, Mišel D’Alberto, Mineo Hajaši, Dejan Mlađenović, Aleksandar Serdar, Aleksandar Madžar, Vladimir Gligorić, Dejan Lazić i Anika Vavić.

Sarađivao je od 1989. godine i sa Orkestrom Beogradske filharmonije i sa njim bio na turneji u Kini, nastupao na BEMUS-u, ili pratio velike svetske zvezde (N. Kenedi, M. Vengerov).

Nagradu grada Beograda drugi put je dobio 2004. godine za dirigentski poduhvat kada je sa 650 učenika srednjih muzičkih škola iz cele Srbije izveo „Karminu Buranu“ Karla Orfa.

Na čelo Hora i Simfonijskog orkestra RTS Bojan Suđić došao je 2005. godine i nastavio svoju misiju predstavljanja novih dela domaćih autora i manje poznatih ili ređe izvođenih ostvarenja iz svetske istorijske baštine. Na tom sve širem spisku našli su se, između ostalih i „Posvećenje proleća“ i „Svadba“ Igora Stravinskog, Druga simfonija Gustava Malera, „Život junaka“ i „Tako je govorio Zaratustra“ Riharda Štrausa, Misa u ce-molu V. A. Mocarta, „Faust simfonija“ Franca Lista, „Rekvijem“ Hektora Berlioza, Šesta simfonija Dmitrija Šostakoviča, kantata „Aleksandar Nevski“ Sergeja Prokofjeva, „Missa di gloria“ Đakoma Pučinija, „Ostrvo mrtvih“ i „Zvona“ Sergeja Rahmanjinova, „Ohridska legenda“ (integralno izvođenje) Stevana Hristića i „Pasija Sv.kneza Lazara“ Rajka Maksimovića.

Suđić je sa dirigentskog pulta vodio i autorske večeri V.Trajkovića, R.Maksimovića i A.Simića, kao i izvođenje mnogih dela savremenih domaćih i svetskih autora (Međunarodna tribina kompozitora).

Bojan Suđić je dirigovao na svim važnijim festivalima u Srbiji, a osim domaćih orkestara, vodio je i Helsinšku, Novosibirsku, Plovdivsku, Zagrebačku, Makedonsku i Budimpeštansku filharmoniju, simfonijske orkestre Odenzea, Potro Alegrea, Sofije i Crne Gore, „Metropoliten orkestar“ iz Lisabona, Moskovski kamerni orkestar i Filharmoniju OFUNAM iz Meksiko Sitija. Nastupao je u gotovo svim evropskim zemljama, Meksiku, Brazilu i Kini.

Osnova Suđićeve umetnosti je spoj izrazite muzikalnosti i prefinjenog, autoritativnog i preciznog dirigentskog gesta. Uz poznavanje obimne literature i odgovoran odnos prema partituri, solistima i ansamblu sa kojim radi, Suđić muziku vaja kao vlastiti kreativni čin. U tom poduhvatu sasvim je specifičan upravo postignuti složeni balans između inspiracije i zanatske veštine, izražajnosti i dejstvenosti, visoke motivisanosti i racionalne kontrole svih parametara izvođenja. „On je prirodni talenat sa izuzetnim stilom i sa jednom od najlepših tehnika koju sam ikada video“ (M.Liljeroos, „Huvudstaadtsbladet“, Helsinki).