Концерт Симфонијског оркестра и гостујућих солиста Јована Богосављевића (виолина), Ненада Љубеновића (хармоника), Лидије Бизјак (клавир), под диригентском палицом Весне Шоуц, одржаће се у суботу, 14 јуна у Коларчевој задужбина у 20 часова.

Више о композиторима, делима и солистима:

Константин БАБИЋ (1927) припада првој генерацији која је на београдској Музичкој академији дипломирала после другог светског рата (класа Миленка Живковића).

Уз стварање оркестарских и камерних дела, К.Бабић гаји афинитет за вокалну музику (соло песме и хорови) и разноврсне форме музичке сцене. Оригиналност његовог израза чини спој савременог језика и искричаве инвенције проткане хуморним елементима. Композицију Suita giocosa чине три става: Преплетум мобиле, Заплетум мобиле и Расплетум мобиле од којих сваки може да се изводи као засебна целина. Први став је настао из два карактеристична мотива преузета из комада за децу «Торта на пет спратова» (у оригиналној верзији за трубу и батерију удараљки). Осим верзије за гудаче, ова музика успешно је прерађена у композицијама за соло клавир («Преплетум мобиле») и за женски хор («Загонетке»). Две контрастне теме другог става преузете су из Бабићевог балета «Калемегдански дивертименто». Последљи став има развијенији облик и самостално је извођен под називом Багатела за гудаче. Музика сва три става протиче у виртуозној игри инструмената а рустични елементи тематике као и ритмичка комбинаторика џеза и фолклора део су карактеристичног ауторског печата Константина Бабића.

Волфганг Амадеус МОЦАРТ (1756-1791) се као 19-годишњак нашао на челу дворске капеле салцбуршшког надбискупа и то су околности које су условиле његову тадашњу усредсређеност на виолину као инструмент за који га је везивала обавеза службе. Осим дужности концертмајстора Моцарт се, на очеву сугестију, трудио да прикаже и своје стваралачко умеће.

Од априла до децембра 1775.године, компоновао је пет концерата за виолину од којих су позната три последња, у Ге-дуру, Де-дуру и А-дуру. Сви ови концерти имају сличну структуру. Први став је најразрађенији са главном темом из које се развијају обогаћени и украшени пасажи. Други став је једноставне структуре заснован на мелодичном обрасцу кантилене док је последњи, по правилу у форми ронда са веома покретљивом деоницом соло инструмента.

Нема сумње да је Моцарт познавао концерте старијих италијанских виолинских мајстора, Тартинија, Ђеминијанија, Локателија, а приликом путовања по Италији упознао је и савременике, међу којима Бокеринија, али су његови прилози овом жанру, иако у оквиру класичне форме, умногоме иновтивни.

Концерт у А дуру није испуњен само једноставношћу и лепотом већ и изненађењима . Прво појављивање солисте не износи главну тему већ је то један ариозо у веома спором темпу. Друго изненађење представља средишњи одељак финала са псеудо-турском мелодијом по чему цео концерт добија надимак „Турски“. У оркестарском уводу првог става представљене су обе главне теме док ће солиста „изненадити“ својим ариозом пре него што изложи главну мисао. После прелазног пасажа, следи кратак развојни део и рекапитулација. Каденца претходи коди. Лагани став одликује сублимна мелодика у соло деоници виолине са фигурацијама орнаменталног карактера. Следи завршни рондо, у темпу менуета, у којем се назире сенка Хајдновог духа. Неочекивано уметање „alla turca“ епизоде постиже особен ефекат.

Софија ГУБАЈДУЛИНА (1931), рођена је у Татарској републици.

Студирала је клавир и композицију у Казахстану и Москви. Данас живи у Немачкој, близу Хамбурга и једна је од водећих личности савремене музике чије стваралаштво обележава снажна индивидуална креативност и истраживачки дух.

Припада дисидентској генерацији совјетских композитора, уз Денисова и Шниткеа, који су 70-их година покушавали да успоставе дијалог са савременим тенденцијама западне културе, комбинујући нове технике савремене музике са својим аутентичним и оригналним стваралачким импулсом због чега су били изложени пресији актуелног режима.

Интернационалну пажњу привукле су композиције Софије Губајдулине захваљујући залагању Гидона Кремера који је, 1980. године, са великим успехом извео њен Концерт за виолину «Offertorium». Уследиле су затим бројне поруџбине које Софија Губајдулина добија од највећих светских фестивала, ансамбала и солиста. Изузетан одјек имало је њено монументално дело, Пасија по Јовану, компоновано за Бахов јубилеј, 2000. године, на позив Бах-академије у Штутгарту. Уз ансамбл за нову музику «Астреја», чији је оснивач, композиторска интересовања Софије Губајдулине подстакнута су истраживањима, радом и импровизовањем на старим и ритуалним инструментима руске, кавкаске и азијске народне музике. Њена истраживања могућности бајана (руски тип хармонике «дугметаре») протежу се кроз 25-годишњи период стварања током којег је настао низ композиција посвећених овом инструменту, почев од прве, De profundis из 1978, која је приликом премијере у Москви изазвала прави шок. У једној прилици, у присуству познатог свирача на хармоници, Фридриха Липса, рекла је: «Знате ли зашто толико волим ово чудовиште? – Оно дише».

У својим бројним композицијама за хармонику, соло, у камерним облицима и сада са великим оркестром, Губајдулина није само проширила спектар изражајних могућости већ је овај инструмент, најчешће у фолклорној употреби, уздигла на ниво значајног медија уметничке, посебно савремене музике. У предговору партитуре Губајдулина објашњава процес стварања Концерта, насталог проучавањем посебних карактеристика бајана, добијања вишезвучних акордских склопова променом мануала: «Код бајана постоји могућност преласка из једен димензије звучног простора у другу. То се постиже басом где свако дугме одговара једном акорду Али за мене је посебно значајна била друга могућност. Симултани притисак дугмади дурског и молског трозвука, уз поступно повлачење руком навише и наниже преко целог опсега, не мењајући прсторед, резултира звучањем шест различитих хексакорда. Ти хексакорди пружили су структурну и садржајну основу композиције која је добила облик варијација.»

Софија Губајдулина је Концерт за хармонику написала на молбу познатог извођача Фридриха Липса, коме је дело и посветила, а који га је премијерно извео у јесен 2003, у Стокхолму и Ротердаму. У овом делу, које траје 40 минута, Губајдулина употребљава оркестар великих димензија, неуобичајен за пратњу инструмента какав је хармоника, без бојазни да ће угрозити чујност солисте, успостављајући мајсторски профилисану звучну равнотежу. Наслов У Знаку Шкорпије произашао је у вези са посветом Фридриху Липсу који је рођен, као и сама композиторка, у овом зодијачком знаку.

Будући и сам истакнути пијаниста, Морис РАВЕЛ(1875-1937) клавиру посвећује бројне странице. Оба Равелова клавирска концерта, у Ге-дуру и Де-дуру (само за леву руку) настају истовремено, 1931.године, први посвећен великој пијанисткињи Маргерит Лонг а други Равеловом пријатељу, аустријском пијанисти Паулу Витгенштајну који је у првом светском рату остао без руке Овај уметник је упркос удесу наставио да концертира наручујући специјално за себе композиције од аутора као што су Штраус, Прокофјев, Бритн и други. Равел га је упознао у Бечу и на његову молбу компоновао ово необично дело у коме је изазовном задатку одговорио највишим композиционим мајсторством.

Концерт нема уобичајену троставачну форму. Одвија се без паузе, у једном ставу, у оквиру којег се може говорити о две главне целине које се непосредно стапају једна у другу. Оркестарски увод обојен је тамним тембром дубоких гудача. У драматичном успону ка највишим регистрима, теме се поступно формирају до момента наглог прекида када оркестар цео простор уступа подужем монологу клавира, широкој каденци, испуњеној тешким акордима и екстатичним епизодама интензивне драматике. Потом оркестар поново преузима тематске елементе увода, водећи кроз промене темпа (Andante-Allegro) и оштре акценте 6/8-ског такта ка завршетку дела, богатом у звучности и неочекиваним метроритмичким обртима, са елементима преузетим из џеза и тежњом да клавир представи као перкусиони инструмент. Пред завршетак концерта оркестарски тutti има још једну громогласну, фанфарну најаву великог клавирског монолога, солистичке каденце изузетне дужине и тежине.

Треба подвући виртуозну компоненту и мајсторски третман клавирске деонице чија партитура, само за леву руку, поседује звучну пуноћу као да је писана за обе руке, остварујући са само пет прстију ефекат невероватне тонске раскоши и интензивног звучног колорита. Дело је Паул Витгенштајн извео у Бечу, 1932. године.

Аутор текстова: Милена Пешић

Више о солистима:

Јован БОГОСАВЉЕВИЋ, виолина

Један је од наших најмлађих успешних виолиниста који од ране младости постиже успехе на интернационалним конкурсима и подијумима.

Са дванаест година, 1993, постао је лауреат Међународног музичког такмичења у Стрези као најмлађи такмичар у својој категорији а са петаест постаје апсолутни победник Интернационалног такмичења у Тортони (Италија). Награда фондације Мери Жежељ за најбољег виолинисту године, додељена му је 1999. на предлог Одељења гудачких инструмената ФМУ у Београду.

У класи професора Татјане Олујић на Факултету музичке уметности у Београду магистрирао је 2001/2002, а на Краљевском конзерваторијуму у Бриселу завршио је последипломске студије у класи Игора Ојстраха, 2002/2003.

Иза њега је велики број солистичких наступа са симфонијским оркестрима Србије, Црне Горе, Чешке, Словачке, Мађарске, Италије, Шпанје, Турске, Енглеске, Белгије, такође и на соло реситалима, од којих су многи снимљени за радио и ТВ емитовање. Међу успешне наступе треба убројати и учешће на 30. БЕМУС-у.

У издању ПГП РТС изашао је његов компакт диск, 1998.године.
Јован Богосављевић свира на виолини Ottomar Hausmann (MITTENWALD).

Ненад ЉУБЕНОВИЋ, хармоника

Рођен у Београду где је стекао основно и средње музичко образовње у школи „Др. Војислав Вучковић“ у класи проф.Радмиле Станишић. Музичко образовање наставља на Националној Музичкој академији Украјине „Петар Иљич Чајковски“ у Кијеву у класи проф.Владимира Булавка и доц.Павела Фењука.

Дипломирао годину дана пре рока са највишом оценом.

Период од 2001-2004 године проводи у Немачкој студирајући са доц. Мирјаном Петерсол и проф. Гудрун Вал. Лауреат је више домаћих и међународних такмичења.

Наступао је на фестивалима савремене музике: Форум младих музичара – Кијев (Украјина); „Контрасти“ –Лвов (Украјина); Фестивал светске музике – Касел (Немачка); Дани савремене руске музике – Висбаден (Немачка). Премијерно је изводио дела неколицине композитора: Миклоша Мароша (Шведска)- Koncerstaz, концерт за хармонику и гудачки оркестар, Александра Шћетинског (Украјина) – 4 инвенције и Кевина Мориса (Канада)- Wind Sketches.

Активно концертира широм Европе.
Делује као професор хармонике у музичкој школи „Др. Војислав Вучковић“, где обавља и функцију шефа хармоникашког одсека.

Лидија БИЗЈАК, клавир

Музичко образовање стекла у класи Злате Малеш у Музичкој школи Коста Манојловић у Земуну.

Још као ученица освојила је многе прве награде на такмичењима у бившој Југославији, као и бројне награде на међународним такмичењима, у Паризу, Катанзару, Стрези и Усти над Лабем (Чешка).

Са деветнаест година дипломирала је клавир на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Александра Шандорова, завршивши у истој класи и последипломски студиј, 2000.године. Паралелно са студијама у Београду, 1995. је положила пријемни испит на Високом националном конзерваторијуму у Паризу и као прва на ранг листи ушла у класу професора Жака Рувијеа.

Дипломирала је 1998. са највишом оценом из клавира, а у истој класи 2001. завршила и последипломски студиј. На великом интернационалном конкурсу пијаниста у Даблину, 2000. уврштена је међу награђене и добитник је посебне награде за извођење обавезне композиције. Усавршавала се са емнентним педагозима као што су Мареј Пераја, Леон Флајшер, Ида Ливајн и др.

Има изузетно богату концертну каријеру као солиста и као камерни музичар, а током сезоне 2000/2001. одржала је 9 концерата у оквиру турнеје „Звезде у успону“ у најзначајнијим светским концертним дворанама по Европи и САД-у. Остварила је бројне снимке за радио, телевизију и продукцију дискова у Србији, Француској, Чешкој, Немачкој, Ирској и два диска камерне музике за фондацију Бохуслав Мартину у Прагу.

Лидија Бизјак је једна од најистакнутијих српских пијанисткиња млађе генерације.

ВЕСНА ШОУЦ ТРИЧКОВИЋ, диригент

Рођена је у Земуну, у познатој музичкој породици.

Подједнако је успешан симфонијски, позоришни и хорски диригент. На њеном програму су дела класичног репертоара, као и дела савремених аутора. Ванредни је професор на ФМУ у Београду, а ангажована је као диригент у Народном позоришту у Београду, Позоришту на Теразијама и у Опери и Театру Мадленианум.

До сада је реализовала преко три стотине представа, неколико стотина концерата и снимања за домаће и иностране медије, сарађујуци са солистима светског реномеа. Руководила је Симфонијским оркестром ФМУ, дириговала свим симфонијским оркестрима у земљи, као и иностраним: Филхармонијом Риге (Латвиа), МАТАВ симфонијским оркестром (Будимпешта), Сегединским симфонијским оркестром, Симфонијским оркестрима Истанбула и Бурсе, као и Оркестром „Адана Цукурова“. Гостовала је у Српском Народном позоришту. Снимила је три CD-а за инострано тржиште од којих се издваја онај за Mandala Armonia Mundi (Париз) који је добитник највиших оцена као једно од најбољих остварења у 2004. години (Le Monde de Musique). Гостовала је у Немачкој, Данској, Швајцарској, Летонији, Грчкој, Словачкој, Канади, Турској и Мађарској. Добитник је многих награда и признања за свој уметнички и педагошки рад.