Концерт Симфонијског оркестра РТС-а поводом јубиларних 75 година постојања оркестра, најављен за среду, 8. фебруар, у Центру „Сава“, одложен је због невремена и ванредне ситуације која је проглашена у нашој земљи.

Београдска публика ће уживати у премијерном извођењу Лењинградске (VII) симфоније Д. Шостаковича чим временски услови дозволе организацију тако велике манифестације на којој је планирано учешће 120 музичара.

Гледаоци Радио-телевизије Србије и слушаоци Радио Београда благовремено ће бити обавештени о новом датуму одржавања концерта.

Улазнице за концерт 8. фебруара важиће и новог датума одржавања концерта, а могућ је и повраћај новца на билетарници Центра „Сава“.

Музичка продукција и Симфонијски оркестар РТС-а захваљују публици на разумевању.

Први јавни концерт, у Коларчевој задужбини, Симфонијски оркестар је одсвирао 6. септембра 1937. године, а на програму су била дела А. Лајовица, Ф. Лотке и М. Пауновића („Југословенска симфонија“). Од тада, оркестром су руководили и/или дириговали: Фјодор Селински, Војислав Вучковић, Стеван Христић, Крешимир Барановић, Оскар Данон, Ђура Јакшић, Живојин Здравковић, Даворин Жупанић, Ангел Шурев, Младен Јагушт, Радивоје Спасић, Ванчо Чавдарски, Станко Јовановић и Бојан Суђић.

Остварио је више стотина снимака за Фонотеку Радио Београда, а многи од њих објављивани су, током неколико деценија, а у издању ПГП РТС, на неколико десетина носача звука.

За дотадашње велике успехе у својој културној и уметничкој мисији, заједно са својим шефом-диригентом Бојаном Суђићем, СО РТС је 2008. године добио признање „Изванредни златни беочуг“.

Оркестар је, током деценија, неколико пута (декретом) престајао са радом (1951. и 1968. године), али се увек брзо наново формирао под притиском јасне и непорециве потребе за његовом специфичном и драгоценом културном и уметничком мисијом. Такође, неколико пута је мењао име (Велики радио оркестар, Оркестар Радио Београда, Симфонијски оркестар Радио-телевизије Београд, Симфонијски оркестар Радио-телевизије Србије).

Основна мисија оркестра везана је за потребе програма радија и телевизије и снимања за Фонотеку радија. Осим архивирања концертних снимака чији су програми углавном наменски конципирани, оркестар је остварио и велики број студијских снимака међу којима највише има композиција домаћих аутора (југословенских и српских) и савремене музике, а са домаћим солистима. Током седам и по деценија програмски циљеви нису се променили: квалитетно (најчешће премијерно) извођење (и снимање) остварења домаће музике (историјске и савремене) и премијерно представљање оних остварења светске уметничке баштине која до тада нису била присутна на нашим концертним подијумима. То се поготово односи на обимнија вокално-инструментална дела при чијем извођењу је СО РТС наступао заједно са Мешовитим хором РТС (капитална дела Баха, Хендла, Хајдна, Моцарта, Бетовена, Менделсона, Вердија, Брамса, Малера, Брукнера, Гречањинова, Бритна, Стравинског, Пендерецког…), нарочито се залажући за домаћи репертоар (Петар Коњовић, Стеван Христић, Станислав Бинички, Јосип Славенски, Љубица Марић, Александар Обрадовић, Енрико Јосиф, Душан Радић, Рајко Максимовић, Владан Радовановић, Вук Куленовић, Југослав Бошњак …). Нема ниједног домаћег композитора чије се макар једно оркестарско дело није нашло на програму СО РТС, чак је била дугогодишња пракса да оркестар одсвира већину дипломских и магистарских радова студената композиције са Факултета музичке уметности и редовно учествује на фестивалима специјализованим за савремену домаћу музику. Не мање важна мисија СО РТС била је и сарадња са младим солистима и диригентима, што је резултирало и дугогодишњом серијом концерата „Млади који освајају свет“ са великим међународним угледом. Своје прве уметничке кораке у оквиру овог циклуса имали су, између осталих, и Зубин Мехта, Шарл Дитуа, Дмитриј Башкиров, Филип Антрмон, Кристијан Ферас, Игор Ојстрах, Уто Уги, Павица Гвоздић и Ернест Ачкун. Такође дугогодишњи циклус „Музичке вечери Радио Београда“ био је оствариван по посебном концепту: једно премијерно представљање остварења домаћег аутора, једно дело светске музике 20. века и једно ретко извођено дело из музичке историје. Сви концерти ових циклуса били су и директно преношени и снимани за Фонотеку Радио Београда. Такође је велику популарност међу публиком и слушаоцима деценијма одржао циклус „Променандни концерти“ у Коларчевој задужбини.

Са Симфонијским оркестром Радио-телевизије Србије наступали су неки од најпознатијих светских диригената (Игор Маркевич, Зубин Мехта, Ефрем Курц, Фридрих Цаун, Шарл Дитуа, Лорин Мазел, Жан Пол Жакија, Мстислав Ростропович, Владимир Федосејев, Александар Аполин, Милен Начев, Арнолд Кац, Давид Порселајн, Лејф Сегерстам, Владимир Крањчевић), док су највише снимака и концерата са врхунским уметничким резултатима остварили Младен Јагушт, Ванчо Чавдарски и Бојан Суђић.

Готово сви значајни домаћи музички уметници наступали су бар једном као солисти уз СО РТС (од Меланије Бугариновић, Александре Ивановић, Бисерке Цвејић, Иве Погорелића, Јована Колунџије и Ксеније Јанковић до Александра Маџара, Јасминке Станчул, Александра Сердара и Стефана Миленковића), док се међу светском извођачком елитом која је свирала са овим оркестром налазе и Антонио Јанигро, Енрико Мајнарди, Никита Магалов, Хенрик Шеринг, Андре Навара, Игор Ојстрах, Владимир Ашкенази, Николај Орлов, Карл Зебон, Уто Уги, Марија Типо, Мишел Бероф, Кендал Тејлор, Николај Петров, Валериј Климов, Кирил Родин, Алдо Чиколини, Елисо Вирсаладзе, Галина Вишњевска, Џулијан Лојд Вебер, Најџел Кенеди, Симон Трпчески, Монтсерат Кабаје, Шломо Минц, Пепе Ромеро, Кири Те Канава и Хозе Карерас.

СО РТС је наступао на свим значајним фестивалима у Југославији и Србији (ниједном није пропустио БЕМУС!), а остварио је и успешне турнеје у Италији, Француској, Немачкој, Швајцарској, Шпанији, Грчкој, Румунији и Мароку.

Рођен 1960. године у Окучанима, умро 1987. године у Београду. Музику је студирао на Конзерваторијуму у Прагу (композицију код Јирака и Новака, дириговање код Талина). Био је професор музичке школе „Станковић“ и професор музичке академије, као и први ректор уметничке академије у Београду. Током 12 година (од 1950. до 1962) налазио се, у својству генералног секретара, на челу Савеза композитора некадашње Југославије.

Шеф музичког програма Радио Београда постао је 1936. године, а годину дана касније основао је Велики-симфонијски радио оркестар чији је шеф диригент био до 1940. године. На ову дужност је дошао поново у првим послератним годинама и на њој остао до краја 1947, када је прешао на Музичку академију. Поред дугогодишњег бављења оркестарским и хорским дириговањем бавио се и компоновањем и музичком критиком. Био је председник Савеза музичких друштава Србије, члан САНУ и дописни члан ЈАЗУ. Добитник је Вукове награде (1965), Седмојулске награде за животно дело (1971) и награде АВНОЈ-а (1981).

Најважнија дела Вукдраговића: два гудачка квартета, циклус „Вокална лирика“, кантате „Везиља Слободе“, „Светли гробови“, „Србија“ и друга.

Своју Седму симфонију Дмитриј Шостакович је довршио 27. децембра 1941. године и посветио Лењинграду (Санкт Петерсбургу) који је тада био под немачком опсадом. Опште је мишљење да је симфонија настала као уметнички одговор композитора на терор над својим суграђанима и као успомена на њихове огромне жртве. Мање је познато да ли је Шостакович почео да ради на овом свом делу пре него што је опсада Лењинграда и отпочела. Мишљења су подељена с обзиром на то да се званични, политиком обојени подаци разликују од фактографије. У својим мемоарима Шостакович је записао да је планове за Седму симфонију направио пре немачке инвазије и да је, када је осмислио чувену „тему нападача“ у првом ставу, на уму имао „друге непријатеље хуманости“. Симфонија је одувек и била замишљена као уметничка посвета Лењинграду, „оном кога је Стаљин уништавао, а Хитлер довршио ту девастацију“.

Лењинградски симфонијски оркестар је желео нову симфонију за сезону 1941/42. и дело је поручио од Шостаковича још пре Хитлеровог напада на СССР. Ако узмемо у обзир изјаву Шостаковича (који је нерадо говорио о самом процесу свог рада) „ја мислим споро, али пишем брзо“, највероватније је и ово своје дело мајстор имао у потпуности у унутрашњем слуху и памћењу још пре него што је прву ноту ставио на папир. Композиторов пријатељ из тих времена, критичар Лев Лебедински, потврдио је након Перестројке да је Седма симфонија „зачета“ пре почетка опсаде Лењинграда: „Чувену тему из првог става Шостакович је на почетку замислио као тему Стаљина, али ју је, кад је рат отпочео, назвао темом Хитлера“. Сам композитор је о овој својој чувеној теми (и њеном ванмузичком значењу) у то време јавно говорио да је то „немачка тема“ или „тема зла“, али постоји више сведочења блиских пријатеља из периода када је симфонија настајала да је сматрао да „фашизам није само национал-социјализам“, и да је тема његове музике „терор, ропство и притисак на слободу духа и да је, као и Пета симфонија пре ње, и Седма посвећена борби против тираније и тоталитаризма“. Сам је, чак, сматрао да централно место у првом ставу не треба да има поменута „тема зла“ и њена музичка елаборација, већ трагична музика која следи за њом и коју је описао и доживео као „погребни марш или реквијем“. „Не знам како бих окарактерисао ту музику, можда као осећање туге које је толико јако да за њега нема довољно суза.“

У прво време Шостакович је планирао да напише дело у једном ставу, са хором и реквијемском општом атмосфером, док је текст требало да узме из „Давидових псалама“, из „Старог завета“. !“Идеја да Бог не прашта страдање невиних жртава и да се свети злочинцима била је моје полазиште и она је и остала у самом језгру симфоније.“ Наравно, Совјетска власт не би дозволила употребу библијског текста, па је Шостакович убрзо одустао од експлицитне обраде ове теме.

А каква је, заправо, та „Хитлерова“ односно, „Стаљинова“ тема? Ова мелодија од 22 такта уопште нема изражене „претеће“ карактеристике, поготово њен други део који је цитат Данилове песме „Ићи ћу да видим Максима“ из оперете „Веселе жене Виндзорске“ Франца Лехара (омиљене Хитлерове оперете!). Ова песмица певала се и у Шостаковичевом дому и то као пошалица са његовим тада малим сином, Максимом. Опрезније музичко ухо чуће, у њеном седмом такту, и силазни шестотонски низ из тадашње немачке химне, као овлашну (случајну) алузију на њено ванмузичко значење. Неки музиколози су у њој пронашли и контуре теме из опере „Лејди Магбет Мценског округа“, (због које је Шостакович 1936. године по први пут доспео на Ждановљев суд и био проглашен „неподобним“ композитором), а неки чак и „тему судбине“ из Пете симфоније П. И. Чајковског. Оно што заиста од ове теме прави симбол незаустављивог, глупог и свеуништавајућег зла је њено место у оквиру става, централна позиција наместо развојног дела, а пре свега њена композиционо-техничка елаборација. Ту се Шостакович угледао на Равела и његов „Болеро“ и осмислио је десетоминутни заокружени одломак у коме се иста тема, карактерно уобличена као марш, понавља дванаест пута увек са новом, све пунијом, богатијом, гласнијом и компликованијом оркестрацијом. Та градација отпочиње добошем и солом флауте, а узраста додавањем звука све нових инструмената, нових остината и „контратема“, попуњавањем звука где све више линија дисонира у односу на тему. Она ће се, као подсећање, појавити у свим ставовима Седме симфоније и тиме постати у симбол глупе и грубе силе која уништава све пред собом. За нас, данас, и даље је двосмислено да ли је она за композитора била симбол инвазије нацизма или сатирична и горка метафора стаљинизма.

Оно што је, у почетку, требало да буде симфонија у једном ставу Шостакович је довршио крајем августа 1941. године и тада увидео да је написао само почетни став једног далеко обимнијег и садржајнијег остварења. На дан 2. септембра, када су Немци почели да бомбардују Лењинград, започео је рад на другом ставу, компонујући између узбуна које су га, заједно са суграђанима, опомињале да бежи у сколниште. Завршио га је за две недеље и тада се, преко лењинградске радио-станице, обратио слушаоцима и известио их да је довршио један од ставова своје нове симфоније. „Ако наставим са радом и успем да напишем и трећи и четврти став, биће то моја Седма симфонија. Зашто вам ово говорим? Зато да сви ви који слушате радио знате да живот у нашем граду наставља да се одвија потпуно нормално.“ Те вечери, свирао је на клавиру завршене ставове малој групи пријатеља. Када је одсвирао први став огласила се сирена за узбуну, композитор се извинио и одвео породицу у склониште, а потом се вратио слушаоцима који су га чекали и одсвирао им цео став још једном. Утисак међу пријатељима је био тако дубок и потресан да је Шостакович трећи став довршио до краја септембра. Композитор, који се два пута био пријављивао у војне јединице (и оба пута био одбијан због веома слабог вида), радио у ватрогасно-спасилачкој јединици свог конзерваторијума и до тада одбијао да се, као повлашћени уметник, евакуише из града, најзад је, 1. октобра, са породицом прешао у Москву, а одатле у Кујбишев (Самару). Ту је и довршио четврти став своје симфоније 27. децембра.
Премијерно извођење, преношено директно на Совјетском радију, догодило се 5. марта 1942. године, у Кујбишеву. Оркестром Бољшој театра (који је такође био у избеглиштву) дириговао је Самуил Самосуд. У Москви је дело одсвирано пар дана касније, 29. марта, а интересовање за симфонију је било огромно не само у Совјетском Савезу, већ и међу ратним савезницима. Партитура снимљена на микрофилм била је тајно пренета преко Техерана априла 1942. године и стигла је до Лондона, где је Сер Хенри Вуд дириговао Лондонским филхармонијским окрестром 22. јуна, а у оквиру и данас постојећег циклуса „Промс“. Америчка премијера одсвирана је 19. јула, а Симфонијским оркестром НБЦ-а руководио је Артуро Тосканини.
У самом Лењинграду, који је био под опсадом и где су људи масовно умирали под бомбама, али још више од глади и зиме, такође је планирано премијерно извођење, али није било оркестра који би могао да изведе ову обимну и захтевну партитуру. Наиме, осим свега петнаест музичара, сви чланови оркестра лењинградског радија били су или на фронту или су умрли, па је диригент Карл Елиасберг објавио конкурс и позвао све оне који имају инструменте и знају да свирају да дођу на аудицију. „Многи од њих стигли су у својим концертним фраковима и са кутијама за инструменте под руком, веома мршави и исцрпљени, али спремни да раде нешто продуктивно, нешто добро.“ Седма симфонија по први пут је зазвучала у Лењинграду 9. августа 1942. године. Овај датум је намерно одабран јер је Хитлер баш њега био означио као дан када град треба коначно да буде освојен. Командант лењинградске одбране, генерал Говоров, наредио је велико бомбардовање немачких јединица (операција „Пљусак“) један сат пре почетка концерта, како би се он одвијао неометан сигналима за узбуну. Цео град био је снабдевен звучницима, а многи од њих били су уперени и у окупатoрске положаје. Седма симфонија зазвучала је и у свом завичају.
Њена даља судбина на светским подијумима била је веома разноврсна и зависила је од политичких прилика. Само за време сезоне 1942/43, у оквиру своје турнеје по Сједињеним Државама, Артуро Тосканини дириговао је Седму симфонију чак шездесет и два пута! Ипак, дело није наишло на одобравање критике (као и многих композитора-колега) која је у њему видела једноставан и плакатни музички памфлет „написан за споро-мислеће, не много музикалне слушаоце“, како се отворено изразио Вирџил Томпсон. Када је саслушао симфонију, Сергеј Рахмањинов је рекао само „Добро, идемо сада да пијемо чај“, а Бела Барток (такође у САД) је био толико иритиран, да је чувену „Хитлерову тему инвазије“ отворено цитирао у четвртом ставу свог Концерта за оркестар. Када је савезничко пријатељство након завршетка рата захладнело, престала су и извођења Седме симфоније у Европи и САД, а сличну судбину дело је имало и у СССР-у. Понесена увиђањем како једна уметничка композиција може да буде сврсисходно пропагандно оружје, совјетска власт је убрзо од Шостаковича поручила још једну симфонију и то са отвореним победничким конотацијама јер се рат ближио крају и требало је овенчати предстојећи тријумф. Добила је нешто сасвим супротно, Осму симфонију у којој су забележени аутобиографски, суморни и песимистични детаљи из композиторовог живота.
На пут у званични свесовјестки заборав уз Осму симфонију, силом прилика, отишла је и Седма.

Зорица Премате