Композиције које се налазе на вечерашњем програму представљају нека од најчувенијих и најуваженијих дела музике ХХ века. Гершвинову Рапсодију у плавом слушали смо на плочама, концертним подијумима, у различитим аранжманима на преносу отварања Олимпијских игара (1984), додели Гремија (2008), рокерским албумима, у Дизнијевој Фантазији 2000, филмовима и рекламама. Нумере из Бернштајнове музике за представу Приче са Западне странепренете су с Бродвеја у концертантне Симфонијске игре и филм, а песму Somewhere, која је у представи портретисала контраст између нове домовине главних ликова, Америке, и њихове постојбине, Порторика, препознали смо, са сасвим новим конотацијама, у обрадама Кита Емерсона, Тома Вејтса и многих других. Шостаковичеву Шесту симфонију, пак, памтимо по лирској експресивности првог и разиграности последњег става и као „велико финале“ диригентског такмичења из 1986. године, на којем је Бернштајн, након представљања младих диригената, дириговао незаборавну интерпретацију ове композиције.

Тешко је поверовати да су споменута дела била тек делимично прихваћена од стране стручне и шире јавности када су се појавила. Иако је након дугачког концертног програма у Еолијан холу у Њујорку 1924. године, премијерно изведена Рапсодија у плавом потпуно освежила атмосферу већ почетним кларинетским глисандом и одушевила публику, званична критика имала је подељену наклоност ка делу – Њујорк тајмс је бележио хвалоспеве, док је низ писаца сматрао да је композиција аморфна, са деловима „налепљеним један на други“. Слично, упркос стотинама успешних извођења која су уследила након премијере мјузикла Приче са Западне стране (1957), Хералд трибјун је лоше оцењивао неке певаче, а у јавности се често указивало на то да радња представе пропагира „стереотипе о Латино-Американцима“. И Шеста симфонија (1939) је водила своје битке, дуги низ година остајући у сенци Шостаковичевог великог успеха – Пете симфоније; при том, Шеста је испрва изневерила очекивања публике, будући да је дуго најављивана као просовјетско програмско дело, у којем ће се појавити стихови Мајаковског о Лењину, што се није догодило.

Критике су највероватније проузроковане смелим одступањима ових дела од традиционалних жанровских и формалних очекивања. У светлу модернистичких освајања слобода, Гершвин је својом Рапсодијом испровоцирао питање о флуидности и прекорачењу жанровских граница између џеза и класичне музике, као и формалних граница између концерта (за соло клавир и оркестар) и рапсодије. Када је „Краљ џеза“, Пол Вајтмен, наручио од Гершвина композицију за свој ансамбл, на уму је имао џез дело, које је као такво и рекламирано пред премијеру. Али, са две додатне оркестрације Фердеа Грофеа које су укључивале све шири састав симфонијског оркестра, Рапсодијасе полако уселила у класичне музичке дворане, где се показала као вредно симфонијско дело. Када је, међутим, 1976. године снимљен оригинални аранжман за џез бенд, поново је актуелизовано питање ли је ово џез или класично остварење, питање које остаје отворено до данас, будући да и симфонијску верзију красе регтајм ритмови, блузерски тонски низови и употреба саксофонâ и бенџа. Бернштајнове Симфонијске игрепреиспитују границе између високе и популарне културе, односно могућности имплементирања комплексне музичке разраде својствене класичним композицијама и дугачких играчких, инструменталних сцена у популарну форму мјузикла. Шостакович својом Шестом симфонијомсубвертира уобичајену структуру симфоније, стварајући троставачно дело уместо четвороставачног, где први став није очекивани сонатни алегро, већ је дугачак, контемплирајући Ларго, након којег следе два знатно краћа и живља става.

Лепота и необичност звучности, слободе у композиционим приступима и судар високоуметничког и популарног у делима са вечерашњег програма, чине ове композиције увек изнова интригантним и изазовним за уметнике који их интерпретирају. Извођачи стављају пред себе велики задатак: да – поиграјмо се с речима – „свирају на танкој жици“ између различитих музичких форми класичне, џез и масовне музике. Овај задатак вечерас ће решавати Симфонијски оркестар РТС под вођством маестра Бојана Суђића, а као солиста наступиће даровити млади пијаниста, Владимир Глигорић.