У уметничкој музици је, након великог шока модернизма у првој и другој деценији века, наступило раздобље рестаурације и нове класицизације израза. Поново је актуелизована традиција са својим жанровима и изразом, али кроз визију новог човека који је управо преживео Велики рат и спознао колико су блиски и повезани крајњи полови људског постојања: смрт и живот, несрећа и срећа, мит и свакидашњица… У те широке оквире смештене су композиције одабране да вечерас заступају доба у коме су настале: две од њих као мерило религијских осећања једног искреног и традиционалног (Мартен), и једног циничног и сумњичавог верника (Стравински), а трећа (Гершвин) као блистава апотеоза великом сну о богатству и динамичној младости која треба да траје заувек.

„Бурне двадесете“ донеле су човечанству масовну културу и масовну забаву, феномене који су обликовали и наш живот. Уметност је тада на тај изазов одговорила на неколико начина од којих се неки могу чути и на вечерашњем концерту:  тако што је одбила да се запрља било чиме што није високи академски артизам (Мартен), тако што је себи ипак пружила прилику да сачува сећање на ексцесни елитизам (Стравински), или тако што је пригрлила забаву и комерцијалне жанрове и покушала да их стави у службу високих поетика (Гершвин).