Премијерна изведба Малерове Четврте симфоније у Минхену, пре тачно 109 година (25. 11. 1901), изазвала је бурне негативне реакције публике и критике, које су се односиле како на дело, тако и на његовог ствараоца. Локална јавност је већ гајила извесни анимозитет према Малеровим иновацијама у управљању минхенском Опером, који се неретко манифестовао као анти-семитски дискурс; истовремено, шира публика је неколико година чекала ново ауторово остварење. Четврта симфонија (1899-1901) изгледа да је изневерила очекивања публике: није имала колосалну форму и грандиозну звучност Малерових претходних дела, као ни програмске упуте какви су раније обично давани уз симфоније.

Међутим, почетне осуде композиторових поступака временом су јењавале како се повећавало разумевање мотивација и идеја које је аутор желео да отелотвори кроз транспарентан, релативно кратак и миран музички ток. Наиме, постепено кроз четири става, Малер покреће нека „велика питања“ човечанства, као што су питања о смислу живота, смрти и вечности. „Уздржаност“ дела коју наговештава први став – и коју потенцира сâм композитор у више наврата, говорећи о својој симфонији – пољуљана је у Скерцу деоницом соло виолине (виолина је прештимована за степен навише), која осликава Фројнда Хајна, лика из немачке уметности, виолинисту-скелета који изводи Игру мртвих. Трећи став, Адађо, како сматра и сâм Малер, један је од најлепших лаганих ставова, изграђен на низу варијација који, у програмском и тоналном смислу, води ка „разрешењу“ претходног тока у поновну, овога пута „божанску“, мирноћу последњег става. У финалу симфоније изводи се сопранска песма „Небески живот“, компонована још 1892. године на народни баварски текст о наивној, дечијој визији раја, која, према Малеровом уверењу, пружа једини могући „одговор“ на питање о бесмртности. Мотиви ове песме прожимају ткиво свих ставова, а појављују се и у Трећој симфонији, услед чега многи писци бележе да је Четврта симфонија особени „наставак и испуњење Треће“.

За Четврту симфонију често се каже да је упечатљиво сведочанство о Малеровој амбивалентној позицији између романтизма и класицизма. Повремено густо преплитање музичких материјала, те разматрана програмска и музичко-драматуршка концепција дела свакако су романтичарски аспекти ове симфоније, али су традиционална, четвороставачна форма, оркестар без тромбонâ и тубе, трајање око сат времена у већини интерпретација и „уздржани“ карактер (посебно првог става) класицистичке црте симфоније и оно што је, кроз време, учинило ово остварење све присутнијим на репертоарима светских оркестара. Данас је, заправо, Четврта симфонија, уз Прву, најизвођеније Малерово симфонијско дело. Стога, прави је изазов откривати како јој се, и након више од једног века, може приступати, како у извођењу, тако и у слушању.

Бесплатне карте можете преузети на благајни Коларчеве задужбине.