Симфонијски оркестар и Хор РТС, уз маестра Бојана Суђића, обележиће својим наступом на 50. „златном“ БЕМУС-у, 17. октобра, у 20 часова, у Великој дворани Коларчеве задужбине, стогодишњицу рођења познатог америчког композитора Леонарда Бернштајна. На концерту, који се већ сада препознаје као један од најатрактивнијих у оквиру фестивала, биће изведене симфонијске игре из мјузикала „Приче са западне стране“ и „Чичестерски псалми“, где ће као солиста наступити четрнаестогодишњи Јаков Фирез.

Исте вечери на сцени ће се, уз ансамбле Музичке продукције и маестра Бојана Суђића, појавити и Рамон Варгас, један од водећих и најтраженијих тенора данашњице, који ће се представити аријама из опера „Лујза Милер“ Ђузепа Вердија, „Дон Ђовани“ Волфанга Амадеуса Моцарта, „Љубавни напитак“ Гаетана Доницетија, „Арлежанка“ Франческа Чилее и „Ромео и Јулија“ Шарла Гуноa.

БЕРНШТАЈН, ПРИЧА СА ЗАПАДНЕ СТРАНЕ

Мјузикл „Прича са западне стране“ настао је 1957. године. Музику за то музичко-сценско дело Бернштајн је написао, инспирисан слободном адаптацијом Шекспирове трагедије „Ромео и Јулија“, коју је у форми либрета прерадио Стивен Сондајм. Радња је смештена у Њујорк педесетих година 20. века, у радничку четврт која је била етнички и расно веома разнолика. Такав миље приче добио је и одговарајућу звучну обраду у којој се препознају музички елементи различитих поднебља Латинске Америке, Афроамериканаца и других. Многе нумере постале су прави музички хитови.

Филмска верзија мјузикла „Прича са западне стране“ снимљена је 1967. године. Филм је добио десет награда „Оскар”, међу којима су најзначајније оне за најбољи филм и најбољу режију. Главну улогу играла је чувена глумица Натали Вуд.

БЕРНШТАЈН, ЧИЧЕСТЕРСКИ ПСАЛМИ

„Чичестерски псалми“ (1965) припадају малом броју дела које је Бернштајн написао у време када је био музички директор Њујоршке филхармоније. Иако је овај период најпознатији у биографији тог композитора, ретко се о њему говори као о времену у коме је као стваралац осећао лично незадовољство. Говорећи о својим директорским обавезама, у једном писму упућеном композитору Дејвиду Дајмонду, Бернштајн пише: „Ја сам композитор без пројекта!”, алудирајући на бројне административне обавезе које су га онемогућавале да се посвети компоновању, али индиректно указујући на друге околности које су утицале су на његов рад. О томе опширније пише Џеку Готлибу: „Не знам шта да пишем. Али не знам и шта да не пишем…” Убиство америчког председника Џона Кенедија, 1963. године, као и смрт под неразјашњеним околностима његовог пријатеља, композитора  Марка Блицштајна, 1964, оставила је дубок емотивни траг на Берштајна. У то време, заинтересован за стваралаштво америчког драматичара и романописца Тронтона Вајлдера, који је у својим драмама често описивао човекову усамљеност у отуђенонм савременом друштву, пише мјузикл „За длаку”, који никада није завршио, али је зато неке од тема, баш као и одломке појединих мелодија у то време већ веома популарних „Прича са западне стране“, искористио управо за компоновање „Чичестерских псалама“.

Иако написани као фестивалска поруџбина за „Southern Cathedrals Festival“ у Чичестеру, ово дело компоновано је као јединствена мешавина библијског хебрејског стиха и хришћанске хорске традиције и представља композиторову звучну апотеозу нади и миру за свагог човека.

ВЕРДИ, ЛУЈЗА МИЛЕР

У  врема је изведена опера „Лујза Милер“ Верди је имао 36 година. Био је удовац, а његова деца су трагично страдала.  Веома добро је познавао сиромаштво и знао да само рад и упорност могу побољшати услове живота, те је компоновао оперска дела оном брзином којом су либретисти могли да му доносе текстове. Један од њих био је и Салваторе Камарано, са којим је током каријере, и касније, више пута сарађивао. Камарано  је за фабулу либрета опере „Лујза Милер“ искористио познати комад Фридриха Шилера,  „Љубав и сплетка“, који је написан крајем 18. века, укоме главни јунаци чврсто верују у своју љубав и сматрају да је она ван свакодневних обрта судбине.

Сам лик Лујзе био је веома необичан за време када је опера настајала. Многи су у њој препознавали женску верзију Бајронових ликова, код којих су љубав и смрт били идентични. Од тренутка када она изриче да је њена и Родолфова љубав изнад земаљске  и да ће трајати вечно, она постаје личност која је осуђена на пропаст. Иако нам данас ово фатално привлачење може изгледати апсурдно, у време када је живео Верди, али и Шилер, сличне појаве у драматургији биле су уобичајене. Њиховој, како је називају, погубној страсти Верди је дао посебан музички израз, који се може препознати и у другим операма које је овај композитор компоновао на Шилерове текстове – „Разбојници“ и „Дон Карлос“. Сама опера, наравно, нема срећан крај. Лујза, признаје неверство. Родолфо сипа отров у пиће који они пију заједно и умиру помирени.

МОЦАРТ, ДОН ЂОВАНИ

Моцартова опера „Дон Ђовани“ изведена је први пут 1787. године у Прагу. Може звучати чудно што је премијера изведена баш у овом граду, а не у Бечу, у коме су се углавном одржавале премијере Моцартових опера, па чак, као по неком правилу, и прва извођења свих осталих његових оперских дела. Како је дошло до тога да прашка публика има прилике да присуствује премијери Моцартове опере, када је и претходно оперско дело овог композитора, „Фигарова женидба“, било је изведено са огромним успехом у Бечу, 1786. године? Одговор на ово питање је готово невероватан, ако се зна да је успех бечке премијере био толики, да су извођачи седам нумера морали по два пута да певају, а један дует су поновили чак три пута. Али, и поред тога, успех „Фигарове женидбе“ није се одржао, јер Моцартове опере, заправо, и нису биле у милости Бечлија. И двор с Царем Јозефом другим на челу, за њим и аристократија, па и сви други посетиоци оперских представа, били су отворени само за плитку и безбрижну и веселу музику, више за италијански репертоар, па и за лакшу музику данас сасвим непознатих немачких аутора. Музика, како су га називали, „божанског детета Моцарта“ за њих је била преозбиљна и претешка! За разлику од Бечке публике, у Прагу су се ређали и многи, још значајнији успеси. У овом граду Моцарт је сам дириговао своју оперу, а поред ње и два симфонијска концерта са својим делима. Враћајући се у Беч, Моцарт се обавезао да ће за Праг да напише једну оперу, а та опера била је „Дон Ђовани“. Дакле, ова опера је писана по поруџбини, према старом опробаном обичају, по коме композитор не само да је знао за које извођаче пише, него је, скоро обавезно, своје скицирано дело довршавао на лицу места и за одређену публику. Смештен као гост у кући музичара Франтишека Дусека и његове жене Јозефе, у њиховој кући завршио је  своје, можда и најзначајније сценско дело.

После премијере у прашким новинама хроничар је написао: „Господин Моцарт је дириговао лично. И када је ступио на пулт био је поздрављен великим аплаузом, а бурно одобравање неуобичајене масе гледалаца на крају сваке нумере сведочило је о огромном допадању на које је дело наишло. Познаваоци музике и сами музичари говорили су да се до тада још никада ништа слично није десило у Прагу“.

ДОНИЦЕТИ, ЉУБАВНИ НАПИТАК

Музики критичар, господин Хорли, пријатељ композитора Феликса Менделсона, причао је да се једном приликом у лондонском клубу „Композитора и музичких стучњака“ врло иронично и са ниподаштавањем говорило о „Љубавном напитку“ Гаетана Доницетија. Менделсон, који је на почетку разговора ћутао и нервозно се вртео на столици, замољен је да искаже своје мишљење. Без оклевања присутном скупу је рекао:

– Знам само ово, учена и поштована господо: да сам ја компоновао „Љубавни напитак“, био бих неизмерно срећан!

Ове Менделсонове речи потврђују уметнички квалитет опере која је још на премијери у Милану доживела прави тријумф. Иако је успеху допринела и чињеница да су певали најбољи италијански певачи тога доба, не може се оспорити квалитет саме музике, за коју је дневна штама писала да је најлепша коју је до тада Доницети компоновао. О томе најбоље сведочи чињеница да је композитор, на премијери, добијао аплауз после сваке нумере, а када је на крају спуштена завеса публика је од њега тражила да са солистима изађе на просценијум да би му исказала поштовање и одушевљење. Опера се толико допала миланској публици да је извођена 32 пута за редом.

А Доницети, скроман и строг према својим делима, у писмо свом учитељу Мајру, 1832. године, само је написао: „ ‘Газета’ анализира „Љубавни напитак“ са много похвалних речи, верујте ми господине…сувише много“.

ЧИЛЕА, АРЛЕЖАНКА

Кад кажемо „Арлежанка“ сви прво помисле на музику Жоржа Бизеа, коју је композитор маестрално компоновао за истоимену позоришну представу, постављену на сцену водвиљског театра у Паризу 1872. године. Била је то за сцену адаприрана прича „Арлежанка“ француског писца Алфонса Додеа, из чувене збирке прича „Приче из мог млина“. Композитор Бизе био је већ веома популаран, нарочито захваљујући својој опери Кармен“, када је публика, 1897. године, имала прилике да први пут на сцени театра „Лирико“ у Милану види и чује оперу „Арлежанка“ италијанског композитора Франческа Чилее. Ова типична мелодрама која говори о мушкацу који себи, на крају, одузима живот лудо заљубљен у Арлезијанку типична је оперска прича која открива социјални свет напуштених људи са периферије. Ова тематика, готово омиљена код композитора вериста, била је омиљена и код публике.

Компонујући дело, Чилеа је свом пријатељу писао: „Компонујем, а Бизе ми је као дух стално у глави. Некада ми се чини да ћу и ја, као Фредерико, скочити кроз прозор!“. Не само да није скочио, већ му је „Арлезијанка“ донела славу. Свакако да је томе допринела и чињеница да је на премијери певао уметник, чије ће се име тек уписати у златне странице оперске уметности, тада млади Енрико Карузо.

ГУНО, РОМЕО И ЈУЛИЈА

Нико са сигурношћу не може да каже колико је композитора покушало да напише дело инспиришући се Шекспировим комадима. Док поједини извори износе чињеницу да је написано око осамдесет опера, претпоставља се да је дела много више, али да су многа отишла у заборав.

На тему „Ромеа и Јулије“ компоновала су два композитора – Винћенцо Белини и Шарл Гуно. Сматра се да је тајна успеха њихових опера управо у чињеници да се нису чврсто држали Шекспирове трагедије, да су ликове свели на стереотипе, а фокус ставили на компоновање прелепе музике. Такође, они су морали да модификују и драмску радњу. Код Шекспира Ромео испија отров и већ је неко време мртав када се Јулија буди. Кад угледа његово мртво тело она започиње монолог, који прекида долазак стражара. Тада се она убија ножем. Оваква драмска радња била је неприхватљива за Гуноово време и захтевала је модификацију. Заправо, за цео 18. и 19. век било је неприхватљиво да љубавници морају да проведу читаво вече покушавајући да се састану и да кришом успеју да само једном проведу сами неколико тренутака, а да им на крају, чак, и не дозволе да заједно умру. Зато се трагедија играла у измењеној верзији: Ромео испија отров. Јулија се буди. Затим следи дијалог у коме се разјашњавају сви неспоразуми. Ромео тада умире, а Јулија се убија.

Оперу „Ромео и Јулија“ Гуно је компоновао дванаест година после „Фауста“ који му је донело светску славу. Улога Јулије је за многе лирско-колоратурне сопране пријатне спољашности била добра одскочна даска за даљу каријеру. За разлику од њих лепи Ромео се теже налазио. У којој мери је то важно можда најбоље илуструје критика из 1967. године, у којој критичар „Њујорк Тајмса“,  поводом премијере „Ромеа и Јулије“ пише: „Госпођица Френи  била је дражесна… а он – Корели – је најлепши Ромео после Јана де Рескија“.

У оквиру обележавања Видовдана у порти манастира Грачаница одржава се концерт Симфонијског оркестра и хора РТС-а. Четврту годину заредом оркестар и хор свирају и певају у Грачаници.

Симфонијски оркестар РТС-а, Хор РТС-а и специјална гошћа Невена Божовић предвођени маестром Бојаном Суђићем извели су синоћ у препуној Комбанк Дворани најлепшу музику из цртаних филмова.

Галерију слика са овог догађаја можете погледати овде.