Autor: Lorens Svirčev, 7. novembar 2019.

Akvarel (Aquarelle) je nastao kao plod saradnje Big Benda RTS iz Beograda, iz Srbije, i Samuela Blazera (Samuel Blaser), švajcarskog tromboniste i kompozitora. Blazer je komponovao sve numere, a za većinu su aranžmane uradili članovi srpskog benda, Vladimir Nikolov i Ivan Ilić. RTS je akronim za „Radio-televiziju Srbije”. Bend je osnovan 1948. godine kao kompletan orkestar, a prve turneje kao džez sastav započeo je 1957. godine. Tokom mnogih godina, Big Bend je sarađivao sa velikim brojem muzičara uključujući Džonija Grifina, Klarka Terija i Eda Tigpena. Bend je takođe sarađivao i sa takvim veličinama, poput Džozefine Bejker i Deni Keja. Kompozicije na ovom CD-u su napisane u aranžmanu za četiri trube, pet saksofona, četiri trombona i Blazera, gitaru, klavir, bas gitaru, bubnjeve i dirigenta.

Okosnicu ovog eseja čine tri kompozicije: Levee Camp Moan Blues, Aquarelle i Spooky.
Reč „Bend”, koja je sastavni deo naziva orkestra na omotu CD-a, predstavlja srpski izgovor engleske reči „band”. Ali, umesto da ovo smatramo štamparskom greškom, radije ćemo smatrati nepreciznom metaforom za velike okuke, koje u svojim tokovima stvaraju moćne reke, kao što su Jangce ili Misisipi. U ovom slučaju, ta okuka je kod Beograda, na Dunavu, tačnije tamo gde se Sava uliva u Dunav. Tamo se nalazi Kalemegdanska tvrđava, danas mirni park, a u prošlosti poprište nebrojenih opsada i odbrana. Nastanak Beograda seže sve do samih Argonauta (Jason i Zlatno Runo) koji su se tu zadesili nešto pre 3000 godina. Arheološki nalazi iz različitih epoha, koji su pronađeni u koritu i na obalama ove reke, ispisuju istoriju Evrope, uspone i padove ljudskog razvoja, a takođe i njihovih tragedija, koje se ciklično ponavljaju. Drevni artefakti svedoče o tome, da je onaj, ko je kontrolisao južni tok Dunava, vladao čitavim carstvima. Beograd je verovatno najčešće razarani grad u istoriji, koji se poput feniksa nanovo rađa i postaje kulturni centar, da bi nedugo zatim postao ukusna meta u narednom ciklusu borbe za vlast (srpski autor Aleksandar Diklić je napisao opširno književno delo na 550 stranica, Beograd, večiti grad, koje dokumentuje njegovu istoriju).

Levee Camp Moan Blues

Prva i poslednja numera na CD-u su varijacije na Levee Camp Moan Blues. Samuel Blazer možda nije imao na umu navedenu istoriju kada je komponovao muziku, ali kako mi je napisao, „Levee Camp je samo polazna inspiracija. Melodija je moja kreacija. Ne postoji direktna veza sa Ma Rejnijem i ostalim bluz verzijama.”

Svakako, u pitanjuje nadahnuta stvar. Istorija Levee Camp Blues potiče iz lirske poezije sjajnih crnih bluz pevača i gitarista sa Misisipija, iz Teksasa, Luizijane i drugih delova američkog Juga. Čini se da sama reč pripada američkom dijalektu, koji predstavlja transformaciju francuske reči élever, koja označava podizanje obala reke ili močvare radi kontrole plavljenja i održavanja kanala plovnim.

Izgradnja nasipa je zahtevala težak fizički rad. Radni kampovi su pravljeni da bi se izdržavala pokretna radna snaga. Sa ovim kampovima su se uspostavili i svi društveni odnosi na Jugu u vremenu posle ukidanja ropstva, kao što su majstor-radnik, muškarac-žena, niska zarada koja možda nikada neće biti isplaćena, zločin i kazna, bio kriv ili ne, najokrutniji i najstrašniji oblici rasizma i sačinjena muzika koja opisuje te socijalne uslove. Pravi osećaj tog Juga, tih decenija, iz perspektive crnaca, zapisan je na dokumentarnom zapisu Alena Lomaksa Blues in the Mississippi Night (DigitalGramophon), koji, na početku uključuje spontani „a cappella“ Stackolee, koji je već u to vreme bio star 50 godina, o makrou, kockarskom dugu i metku.

Matafora nasipa, postala je stalna tema u američkoj muzici, sa više muzičkih varijacija. Sigurno je da su je svirali mnogi muzičari, ali nisu ostavili trag o svojim varijacijama. Oni koji su to uradili, su Ma Rejni, San Haus, Teksas Aleksander, a nešto kasnije i Bili Holidej. Moderna dela su ona koja uključuju Don Meklinov American pie i Levee’s Gonna Break Boba Dilana.

Na Akvarelu (Aquarelle), Blazerov Levee Camp Moan Blues poseduje snagu i kompozicionu fleksibilnost, koji su postali vidljivi na dva različita CD-a. Raniji je onaj na Blazerovom CD-u Early in the Mornnin’. Oliver Lejkjeca nad mračnim i teškim životom u radnim kampovima nakon čega Valas Roni i orkestar (Hemingvej, Lozing i Kamagući) podižu tempo u delu Blazerovog sola (gotovo neprimetnom prelazu od trube do trombona), koji lebdi pre nego se vrati natopljen znojem teškoga rada na nasipu.

Aranžer Vladimir Nikolov zauzima drugačiji pristup: brži tempo, pokretački ritam klavira i bas gitare, poput oživelog V-16 motora, Blazer svira delove melodije, trombonska deonica koja se pretače u isti lagani kraj kao i klavir i bas gitara, a trubačka sekcija dodaje ukrase. Kratak prelaz između uvodnog dela i glavne melodijske linije gde Blazer ulazi kao vodeći glas jekao i u prelazu između Ronija i Blazera, jedna neprimetna katalitička transformacija. Nema gradacije, promene muzičkog pokreta kao kod osećanja koje ima putnik 747 kada njegovi točkovi gube kontakt sa pistom, kada se povećani vazdušni pritisak ispod krila prenosi u podizanje, u momenat poletanja. Nema tu ništa mehaničkog poput menjanja brzina: to tek dolazi. Jecajući zvuk kompozicije postao je The Eagle Flies on Friday, novčić koji zvecka u rukama barmena ili pijaniste subotom uveče, bluz koji slavi oslobađanje od okova kapetana koji je razvozio radnike.

Neka od najboljih muzičkih dela upravo se tako ostvaruju, ostavljajući slušaoca da se pita: „Kako su to uradili?” Delovi odgovora lako se raščlanjuju, sofisticirani akordi, dobro uvežban bend i stimulativna kompozicija. Drugi delovi mogu biti manje očigledni: fotografije benda pokazuju da je prosečna starost muzičara verovatno veća od trideset pet godina, a njihovo iskustvo je pokazatelj sposobnosti da uverljivo izvedu svaki kompozicijski zahtev.

Imao sam priliku da 2019. godine provedem neko vreme u Beogradu. Budući da se nalazi na raskršću, meni kao posetiocu koji je tu prvi put, izgledao je kao muzički grad sa više tradicija, uključujući ritmove, gudačke i duvačke instrumente, na koje kanadski i američki slušaoci obično nisu navikli. Bilo koji obučeni srpski muzičar, posebno oni koji rade za organizaciju poput RTS, mogli bi se redovno pozivati da nastupaju u više muzičkih uloga, uključujući dugu tradiciju složenih ritmova tipičnih za Balkan nastalih pod uticajem starog Osmanlijskog carstva, persijske tradicije i naravno zapadnih tonova.

Aquarelle sadrži mnogo izvanredne muzike. Jedna kompozicija, Missing Marc Suetterlyn (omaž trombonisti Albertu Mangelsdorfu), sadrži međuigre, nalik pink-panterovskim, između tenor saksofoniste Aleksandra Jaćimovića i Blazera. Ali u ovom eseju ću se koncentrisati na druga dva naslova Aquarelle i Spooky.

Aquarelle

Kompozicija Aquarelle je dobila ime po prozirnim akvarelima. Aranžman i solo deo na ovoj naslovnoj numeri su primeriblazerizma: blistav zvuk čist i jednostavan. Govoreći o stvarima istorijskim terminima, kompozicija odmah podseća na majstora koji je umetničku karijeru započeo kao slikar, na Elingtona i njegovog aranžera i koautora Strejhorna. Blazerov kompozitorski integritet, delikatnost i muzikalnost, vode nas pravo u svet neprocenjivih pesma poput Azure, Passion Flower, Chelsea Bridge i Blood Count (Strejhornova poslednja kompozicija napisana u bolnici pred samu smrt) osmišljena je za alt saksofonistu Džonija Hodžisa kao soliste. Iako su njihovi svetovi razdvojeni prostorom, vremenom i instrumentom, Blazerov nalet je neobično sličan Hodžisovim čistim linijama, lirizmu, romantizmu, promenljivom tonu i emocijama crvene zone.

Pesma započinje nežnim akordima pijaniste Ivana Aleksijevića i gitariste Gorana Potića, jednostavnom rezonantnom linijom Milana Pavkovića na bas gitari, lepršavom mekom trombonskom melodijom Blazera. Orkestar započinje uvodne deonice suptilno i prodorno, tonovi niže skale kreiraju talas muzike dok Blazer improvizuje oko melodije.

Gospodin Blazernikada i ne zvuči bilo kako drugačije osim smireno. Miran je i jednostavan bez obzira na tempo ili zahtevne muzičke deonice, kvalitet njegovog zvuka predvodi, ali ne nadvladava. On poseduje vrlinu da ublaži i najsloženije u najjednostavnije uz najveći emocionalni uticaj.

Izvođenje ima dva dela, poprilično je repetitivne strukture i završava se laganim iščezavanjem drugog Blazerovogsola. Uprkos muzičkoj eleganciji, lagano iščezavanje na ovoj kratkoj (3:48) numeri dovodi do razočaranja, osećaja da smo ostali zakinuti. Konceptualna lepota i zamah u delulentissimokao da mole za produženu verziju, koja uključuje i solo deonice drugih članova benda.

Spooky

Treća pesma za raspravu u ovom eseju je Spooky, prvobitno naslovljena Murderers Home, i snimljena na Blazerovom Early in the Mornin’. Ova kompozicija ima svoju muzičku i istorijsku priču koju valja ispričati. Blazerova inspiracija bila je kaseta snimljena 1947. godine od strane kompanije Lomaks na Parčman farmi, tadašnjem segregativnom i ozloglašenom lancu zatvora Misisipija. Blazer je preuzeo melodiju sa originalnog zatvorskog snimka, izbacio delove i kreirao novu kompoziciju na novojakordskoj pratnji.

Parčman farma je u to vreme predstavljala kopiju post-rasističkog modela Juga, koji je postojao na plantažama Džima Krova . U zavisnosti od težine zatvorske kazne, zatvorenici su obrađivali zemlju da bi obezbedili hranu kojom su se hranili. Lomaksov Blues in the Mississippi Night snima muzičare koji govore o splačinama koje su zatvorenici jeli, o boljim komadima mesa i povrća koji su se prodavali na tržištu zarad ostvarivanja profita zatvorskog sistema belih upravnikai nadzornika. Parčmanova farma je čak bila privilegovana da ima mobilnu električnu stolicu koja se selila od zatvora do zatvorapo Misisipiju između 1940. i 1954. godine.

Uzmite u obzir ovo: Lomaksov Murderers Home je snimak od četrdeset sedam sekundi pesme koju je izveo čovek po imenu Džimpson, dok su ostali koji nisu identifikovani, pevali „a cappella“. Ona ima kadencu pesme za rad, muškarci mogu da hodaju samo u sporom jednoličnom ritmu, jer su im zglobovi bili stegnuti gvozdenim okovima, a noge sviju njih povezane lancima. Bilo je dosta mesta za bekstvo kroz močvaru i šumu i ako bi se ljudi i oslobodili okova, tada ih je kapetan na konju, naoružan puškom i pištoljem držao pod kontrolom. Džimpsonovo pevanje je plač, jecaj iz očaja, reči crnačkog jezika koji moje uši uglavnom ne mogu razumeti, osim „Molite se za mene, ima još dosta vremena pre nego što izađem na slobodu.” Sloboda je za neke značila njihovo eventualno puštanje nazad u segregativno društvo Džima Krova ili pak sedenje u stolici koja će im prokuvati krv i spržiti mozak.

RTS verzija Spooky preuzima ritam sličan onome iz Džimpsonove pesme,ali se kreće u drugačijem emocionalnom smeru, lebdeći negde u carstvu svečanog, kontemplativnog i ceremonijalnog, predviđajući duhovno oslobađanje, ali uz postojani tempo koji se mora održavati da bi se tamo stiglo. Aranžman Ivana Ilića počinje razlaganjem akorada, koje je izveo pijanista Ivan Aleksijević, C-Db-A-Ab. Razlaganje i njen ravnomerni orkestralni odjek, skoro su neprestano prisutni u pesmi, dok glasovi iskazuju dezorijentišuće i eterično lebdenje. Uz izuzetke orkestralnog zamaha, telo kompozicije je suptilno, procesno, tajanstveno sa nijansama prozračnog zvuka trube i trombona, beleži zapanjujuće trajanje ulaska meteora u atmosferu, periode skoro pa tišine krajnje severno od najdubljeg indiga, na ultraljubičast načina, koji prevazilazi i Henka Vilijamsa „tišina padajuće zvezde koja osvetli ljubičasto nebo”. Ukrasi na gitari, koji zvuče kao elegantni i suzdržani elektronski efekti, doprinose mračnoj atmosferi. Blazer kao solista prolazi kroz sve to polako i metodično, rezonanca trombona često odjekuje melodičnim glasovima benda.

Aranžmani za big bend uključuju složene koncepte kao što su čitanje s lista nasuprot grupnoj improvizaciji, intoniranje različitih delova, odzvuk unutar sekcije i odnos ansambla prema glavnom improvizujućem glasu. Prvi taktovi Spooky imaju strukturu koja bi se mogla nazvati jednostavnom, tako da se delovi ansambla uključuju prilično selektivno i na kratko vreme da bi održali sablasan prizvuk.

Baš na 5:35, sluh otkriva visoku tačku u Blazerovoj solo deonici, što ukazuje da je možda došlo vreme spuštanja do kode. Završetak kompozicije na tom mestu bi bio sasvim zadovoljavajuć. Umesto toga događa se neočekivano i izvanredno. Aranžman se nastavlja u ono što postaje krešendo, uzdizanje muzički i duhovno moćnog ansambla. Razmislite o tome kako se cunami manifestuje. Duboko u okeanu dolazi do zemljotresa, energija oslobođena tektonskim pomakom postaje hidraulički pritisak, a nastali talasni oblici teško su vidljivi na površini. Unutar okeana postoji struja, neprekidno kretanje kroz ogromni okeanski prostor koji se oseti, ali koji možda neće biti prepoznat sve dok se ne susretne sa strmom padinom i kopnom kako bi nadvladao gravitaciju i nadvladao kopno.

Sličan nalet u Spooky počinje na 5:41 sa prelazom u deliću sekunde što Bend RTS čini vešto. Prvo dolaze suptilne grupisane snage trombona i saksofonskih kohorti intoniranih na njihovim nižim delovima. Sa ovim sve snažnijim strujama i bubnjevima koji ulaze punom snagom, trubački deo kreira stav melodične tematike, dok Blazer poseže za visokim tonovima razrešenja, slavnim skokom.

Džimpson je imao ono što su američki crnci iznedrili kao bluz. Ne znam kako Srbi zovu taj iskonski taktilni osećaj emocije izražen u muzici, ali u Bosanskoj kulturi i u kulturi Balkana uopšte, raširena je stara ruralna muzika poznata kao „Sevdah”. Andaluzijci u Španiji imaju termin za to:duende, jedan od onih misterioznih pojmova koje nije moguće definisati. To se samo može izraziti rečima literarnih paralela, poput fluentnih opisa koje je španski pesnik i književnik Federiko Garsija Lorka predstavio na svom predavanju u Buenos Ajresu, 1933. godine, Theory and Play Of The Duende. U tom je izlaganju nazvao duende „silom ne trudom, borbom ne mišlju” i „ne formom već jezgrom forme”. Dao je primer andaluzijske pevačice flamenka Pastore Pavon, koja je pevala u maloj kafani u Kadizu; bila je „sumorna španska genijalka, jednaka po snazi imaginacije sa Gojom ili Rafaelom el Galjom.”Ali tom prilikom, uz svu superiornost svoje vokalne tehnike, nije mogla prizvati duhove, a publika je ostala ravnodušna uz tek po neki pljesak. Ali, kada je stigla do svojih granica, ponovo se pokrenula i prešla na duende, glas joj je postao „mlaz krvi”. Drugi primer se može naći na Španskim skicama, u kojima glas Majlsa Dejvisa, koji solira u numeri Saeta, improvizujući na način na koji žena, pevajući na arapskom, doseže Hristovu strast. Duende je obuzeo Dejvisa do te mere, da je izjavio, da je bio toliko iscrpljen da nije mogao da svira mesecima posle.
Šta poteže pitanje. Duende se obično definiše u smislu umetnika pojedinca. Lorkin završni esej govori usamljenom glasu, plesaču ili slikaru poput Goje. Ali duende nije ograničen samo na pojedinačnog umetnika, već se može odnositi i na nastup ansambla. Ja sam lično bio svedok u Vankuveru, Kanadi, publika je drhtala kada je „Kokoro Igrački Ansambl“ izvodio buto igru Slepi miševi (kokoro.ca). Na neoficijelnim snimcima gitariste Manitas de Plate pored logorske vatre, bio je okružen pevačima i perkusionistima, koji pozivaju na predaju. Duende sa Saeta nije ograničen samo na Majlsa Dejvisa. Gil Evans, i sam čarobnjak, dodao je orkestarski klaster i udaraljke Elvina Džonsa, Džimija Koba i Hosea Mangvala, kao elemente koji su imali katalitički efekat stvaranja emocija snažnih poput svetlucanja aurore borealis.

Spooky poseduje duende najređeg tipa, grupni duende. Potrebni su svi elementi ranije navedeni, kompozicija i njen kompozitor-solista, aranžerska smelost isuptilnost, kreativnost Big Benda RTS i koja vodi celinu do duendo momenta. Ako bilo koji od ovih elemenata i najmanje zakaže, izostala bi mogućnost probijanja zone sumraka između izuzetne muzike i transcendentne.

Lorka ističe da „svaka umetnost i svaka zemlja može postići duende”. Pa kako su se svi elementi spojili da bi iznedrili snimak u Srbiji koja je relativno izolovana u današnjem svetu? Bila je to spokojnost, jedna od karakteristika džeza. Vik Vogel (1935–2019.) je Kanađanin iz Montreala, vođa big benda koji je često putovao evropskim zemljama. Povremeno je vodio i Big Bend Evropske radiodifuzne unije (EUB), koji se sastoji od po jednog muzičara koje svake godine biraju nacionalne radio stanice. 2005. godine, u EUB Big Band dvojica tih muzičara su bili trubač Dragoslav „Fredi” Stanisavljević, koji sada radi na RTS i Samuel Blazer. Razvilo se muzičko prijateljstvo i zajedno su počeli da sviraju u Beogradu. Upravo su iz tog prijateljstva proizašle sesije za Aquarelle. Najbolji ljudi se susreću na najboljim mestima, a takođe je tačno da se najbolje stvari dešavaju na najboljim mestima. Neka od tih mesta imaju big bend, a beogradski Big Bend se svrstava među dražesne tačke svetskih gradova.