Simfonijski orkestar i Hor RTS, uz maestra Bojana Suđića, obeležiće svojim nastupom na 50. „zlatnom“ BEMUS-u, 17. oktobra, u 20 časova, u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, stogodišnjicu rođenja poznatog američkog kompozitora Leonarda Bernštajna. Na koncertu, koji se već sada prepoznaje kao jedan od najatraktivnijih u okviru festivala, biće izvedene simfonijske igre iz mjuzikala „Priče sa zapadne strane“ i „Čičesterski psalmi“, gde će kao solista nastupiti četrnaestogodišnji Jakov Firez.

Iste večeri na sceni će se, uz ansamble Muzičke produkcije i maestra Bojana Suđića, pojaviti i Ramon Vargas, jedan od vodećih i najtraženijih tenora današnjice, koji će se predstaviti arijama iz opera „Lujza Miler“ Đuzepa Verdija, „Don Đovani“ Volfanga Amadeusa Mocarta, „Ljubavni napitak“ Gaetana Donicetija, „Arležanka“ Frančeska Čilee i „Romeo i Julija“ Šarla Gunoa.

BERNŠTAJN, PRIČA SA ZAPADNE STRANE

Mjuzikl „Priča sa zapadne strane“ nastao je 1957. godine. Muziku za to muzičko-scensko delo Bernštajn je napisao, inspirisan slobodnom adaptacijom Šekspirove tragedije „Romeo i Julija“, koju je u formi libreta preradio Stiven Sondajm. Radnja je smeštena u Njujork pedesetih godina 20. veka, u radničku četvrt koja je bila etnički i rasno veoma raznolika. Takav milje priče dobio je i odgovarajuću zvučnu obradu u kojoj se prepoznaju muzički elementi različitih podneblja Latinske Amerike, Afroamerikanaca i drugih. Mnoge numere postale su pravi muzički hitovi.

Filmska verzija mjuzikla „Priča sa zapadne strane“ snimljena je 1967. godine. Film je dobio deset nagrada „Oskar”, među kojima su najznačajnije one za najbolji film i najbolju režiju. Glavnu ulogu igrala je čuvena glumica Natali Vud.

BERNŠTAJN, ČIČESTERSKI PSALMI

„Čičesterski psalmi“ (1965) pripadaju malom broju dela koje je Bernštajn napisao u vreme kada je bio muzički direktor Njujorške filharmonije. Iako je ovaj period najpoznatiji u biografiji tog kompozitora, retko se o njemu govori kao o vremenu u kome je kao stvaralac osećao lično nezadovoljstvo. Govoreći o svojim direktorskim obavezama, u jednom pismu upućenom kompozitoru Dejvidu Dajmondu, Bernštajn piše: „Ja sam kompozitor bez projekta!”, aludirajući na brojne administrativne obaveze koje su ga onemogućavale da se posveti komponovanju, ali indirektno ukazujući na druge okolnosti koje su uticale su na njegov rad. O tome opširnije piše Džeku Gotlibu: „Ne znam šta da pišem. Ali ne znam i šta da ne pišem…” Ubistvo američkog predsednika Džona Kenedija, 1963. godine, kao i smrt pod nerazjašnjenim okolnostima njegovog prijatelja, kompozitora  Marka Blicštajna, 1964, ostavila je dubok emotivni trag na Berštajna. U to vreme, zainteresovan za stvaralaštvo američkog dramatičara i romanopisca Trontona Vajldera, koji je u svojim dramama često opisivao čovekovu usamljenost u otuđenonm savremenom društvu, piše mjuzikl „Za dlaku”, koji nikada nije završio, ali je zato neke od tema, baš kao i odlomke pojedinih melodija u to vreme već veoma popularnih „Priča sa zapadne strane“, iskoristio upravo za komponovanje „Čičesterskih psalama“.

Iako napisani kao festivalska porudžbina za „Southern Cathedrals Festival“ u Čičesteru, ovo delo komponovano je kao jedinstvena mešavina biblijskog hebrejskog stiha i hrišćanske horske tradicije i predstavlja kompozitorovu zvučnu apoteozu nadi i miru za svagog čoveka.

VERDI, LUJZA MILER

U  vrema je izvedena opera „Lujza Miler“ Verdi je imao 36 godina. Bio je udovac, a njegova deca su tragično stradala.  Veoma dobro je poznavao siromaštvo i znao da samo rad i upornost mogu poboljšati uslove života, te je komponovao operska dela onom brzinom kojom su libretisti mogli da mu donose tekstove. Jedan od njih bio je i Salvatore Kamarano, sa kojim je tokom karijere, i kasnije, više puta sarađivao. Kamarano  je za fabulu libreta opere „Lujza Miler“ iskoristio poznati komad Fridriha Šilera,  „Ljubav i spletka“, koji je napisan krajem 18. veka, ukome glavni junaci čvrsto veruju u svoju ljubav i smatraju da je ona van svakodnevnih obrta sudbine.

Sam lik Lujze bio je veoma neobičan za vreme kada je opera nastajala. Mnogi su u njoj prepoznavali žensku verziju Bajronovih likova, kod kojih su ljubav i smrt bili identični. Od trenutka kada ona izriče da je njena i Rodolfova ljubav iznad zemaljske  i da će trajati večno, ona postaje ličnost koja je osuđena na propast. Iako nam danas ovo fatalno privlačenje može izgledati apsurdno, u vreme kada je živeo Verdi, ali i Šiler, slične pojave u dramaturgiji bile su uobičajene. Njihovoj, kako je nazivaju, pogubnoj strasti Verdi je dao poseban muzički izraz, koji se može prepoznati i u drugim operama koje je ovaj kompozitor komponovao na Šilerove tekstove – „Razbojnici“ i „Don Karlos“. Sama opera, naravno, nema srećan kraj. Lujza, priznaje neverstvo. Rodolfo sipa otrov u piće koji oni piju zajedno i umiru pomireni.

MOCART, DON ĐOVANI

Mocartova opera „Don Đovani“ izvedena je prvi put 1787. godine u Pragu. Može zvučati čudno što je premijera izvedena baš u ovom gradu, a ne u Beču, u kome su se uglavnom održavale premijere Mocartovih opera, pa čak, kao po nekom pravilu, i prva izvođenja svih ostalih njegovih operskih dela. Kako je došlo do toga da praška publika ima prilike da prisustvuje premijeri Mocartove opere, kada je i prethodno opersko delo ovog kompozitora, „Figarova ženidba“, bilo je izvedeno sa ogromnim uspehom u Beču, 1786. godine? Odgovor na ovo pitanje je gotovo neverovatan, ako se zna da je uspeh bečke premijere bio toliki, da su izvođači sedam numera morali po dva puta da pevaju, a jedan duet su ponovili čak tri puta. Ali, i pored toga, uspeh „Figarove ženidbe“ nije se održao, jer Mocartove opere, zapravo, i nisu bile u milosti Bečlija. I dvor s Carem Jozefom drugim na čelu, za njim i aristokratija, pa i svi drugi posetioci operskih predstava, bili su otvoreni samo za plitku i bezbrižnu i veselu muziku, više za italijanski repertoar, pa i za lakšu muziku danas sasvim nepoznatih nemačkih autora. Muzika, kako su ga nazivali, „božanskog deteta Mocarta“ za njih je bila preozbiljna i preteška! Za razliku od Bečke publike, u Pragu su se ređali i mnogi, još značajniji uspesi. U ovom gradu Mocart je sam dirigovao svoju operu, a pored nje i dva simfonijska koncerta sa svojim delima. Vraćajući se u Beč, Mocart se obavezao da će za Prag da napiše jednu operu, a ta opera bila je „Don Đovani“. Dakle, ova opera je pisana po porudžbini, prema starom oprobanom običaju, po kome kompozitor ne samo da je znao za koje izvođače piše, nego je, skoro obavezno, svoje skicirano delo dovršavao na licu mesta i za određenu publiku. Smešten kao gost u kući muzičara Františeka Duseka i njegove žene Jozefe, u njihovoj kući završio je  svoje, možda i najznačajnije scensko delo.

Posle premijere u praškim novinama hroničar je napisao: „Gospodin Mocart je dirigovao lično. I kada je stupio na pult bio je pozdravljen velikim aplauzom, a burno odobravanje neuobičajene mase gledalaca na kraju svake numere svedočilo je o ogromnom dopadanju na koje je delo naišlo. Poznavaoci muzike i sami muzičari govorili su da se do tada još nikada ništa slično nije desilo u Pragu“.

DONICETI, LJUBAVNI NAPITAK

Muziki kritičar, gospodin Horli, prijatelj kompozitora Feliksa Mendelsona, pričao je da se jednom prilikom u londonskom klubu „Kompozitora i muzičkih stučnjaka“ vrlo ironično i sa nipodaštavanjem govorilo o „Ljubavnom napitku“ Gaetana Donicetija. Mendelson, koji je na početku razgovora ćutao i nervozno se vrteo na stolici, zamoljen je da iskaže svoje mišljenje. Bez oklevanja prisutnom skupu je rekao:

– Znam samo ovo, učena i poštovana gospodo: da sam ja komponovao „Ljubavni napitak“, bio bih neizmerno srećan!

Ove Mendelsonove reči potvrđuju umetnički kvalitet opere koja je još na premijeri u Milanu doživela pravi trijumf. Iako je uspehu doprinela i činjenica da su pevali najbolji italijanski pevači toga doba, ne može se osporiti kvalitet same muzike, za koju je dnevna štama pisala da je najlepša koju je do tada Doniceti komponovao. O tome najbolje svedoči činjenica da je kompozitor, na premijeri, dobijao aplauz posle svake numere, a kada je na kraju spuštena zavesa publika je od njega tražila da sa solistima izađe na proscenijum da bi mu iskazala poštovanje i oduševljenje. Opera se toliko dopala milanskoj publici da je izvođena 32 puta za redom.

A Doniceti, skroman i strog prema svojim delima, u pismo svom učitelju Majru, 1832. godine, samo je napisao: „ ‘Gazeta’ analizira „Ljubavni napitak“ sa mnogo pohvalnih reči, verujte mi gospodine…suviše mnogo“.

ČILEA, ARLEŽANKA

Kad kažemo „Arležanka“ svi prvo pomisle na muziku Žorža Bizea, koju je kompozitor maestralno komponovao za istoimenu pozorišnu predstavu, postavljenu na scenu vodviljskog teatra u Parizu 1872. godine. Bila je to za scenu adaprirana priča „Arležanka“ francuskog pisca Alfonsa Dodea, iz čuvene zbirke priča „Priče iz mog mlina“. Kompozitor Bize bio je već veoma popularan, naročito zahvaljujući svojoj operi Karmen“, kada je publika, 1897. godine, imala prilike da prvi put na sceni teatra „Liriko“ u Milanu vidi i čuje operu „Arležanka“ italijanskog kompozitora Frančeska Čilee. Ova tipična melodrama koja govori o muškacu koji sebi, na kraju, oduzima život ludo zaljubljen u Arlezijanku tipična je operska priča koja otkriva socijalni svet napuštenih ljudi sa periferije. Ova tematika, gotovo omiljena kod kompozitora verista, bila je omiljena i kod publike.

Komponujući delo, Čilea je svom prijatelju pisao: „Komponujem, a Bize mi je kao duh stalno u glavi. Nekada mi se čini da ću i ja, kao Frederiko, skočiti kroz prozor!“. Ne samo da nije skočio, već mu je „Arlezijanka“ donela slavu. Svakako da je tome doprinela i činjenica da je na premijeri pevao umetnik, čije će se ime tek upisati u zlatne stranice operske umetnosti, tada mladi Enriko Karuzo.

GUNO, ROMEO I JULIJA

Niko sa sigurnošću ne može da kaže koliko je kompozitora pokušalo da napiše delo inspirišući se Šekspirovim komadima. Dok pojedini izvori iznose činjenicu da je napisano oko osamdeset opera, pretpostavlja se da je dela mnogo više, ali da su mnoga otišla u zaborav.

Na temu „Romea i Julije“ komponovala su dva kompozitora – Vinćenco Belini i Šarl Guno. Smatra se da je tajna uspeha njihovih opera upravo u činjenici da se nisu čvrsto držali Šekspirove tragedije, da su likove sveli na stereotipe, a fokus stavili na komponovanje prelepe muzike. Takođe, oni su morali da modifikuju i dramsku radnju. Kod Šekspira Romeo ispija otrov i već je neko vreme mrtav kada se Julija budi. Kad ugleda njegovo mrtvo telo ona započinje monolog, koji prekida dolazak stražara. Tada se ona ubija nožem. Ovakva dramska radnja bila je neprihvatljiva za Gunoovo vreme i zahtevala je modifikaciju. Zapravo, za ceo 18. i 19. vek bilo je neprihvatljivo da ljubavnici moraju da provedu čitavo veče pokušavajući da se sastanu i da krišom uspeju da samo jednom provedu sami nekoliko trenutaka, a da im na kraju, čak, i ne dozvole da zajedno umru. Zato se tragedija igrala u izmenjenoj verziji: Romeo ispija otrov. Julija se budi. Zatim sledi dijalog u kome se razjašnjavaju svi nesporazumi. Romeo tada umire, a Julija se ubija.

Operu „Romeo i Julija“ Guno je komponovao dvanaest godina posle „Fausta“ koji mu je donelo svetsku slavu. Uloga Julije je za mnoge lirsko-koloraturne soprane prijatne spoljašnosti bila dobra odskočna daska za dalju karijeru. Za razliku od njih lepi Romeo se teže nalazio. U kojoj meri je to važno možda najbolje ilustruje kritika iz 1967. godine, u kojoj kritičar „Njujork Tajmsa“,  povodom premijere „Romea i Julije“ piše: „Gospođica Freni  bila je dražesna… a on – Koreli – je najlepši Romeo posle Jana de Reskija“.