Заокружите музичку 2024. годину уз Мису солемнис Лудвига ван Бетовена!

Хор и Симфонијски оркестар РТС уз сјајне солисте сопрана Мирјану Недељковић, мецосопрана Ивану Србљан, тенора Марка Живковића, баса Саву Вемића и диригента Александра Марковића, припремају спектакуларну завршницу сезоне Музичке продукције РТС, 26. децембра, у Коларчевој задужбини, са почетком у 20 часова.

Миса солемнис (Missa solemnis) припада групи најмонументалнијих дела из опуса Лудвига ван Бетовена (1770-1827), композитора који је снагом своје стваралачке личности обележио епоху класицизма и снажно наговестио потоња дешавања која ће означити век романтизма, постајући његов савременик не само у домену стваралаштва, већ и година којима је у њега закорачио. То дело истовремено показује и дубоки лични однос према духовности уопште – снази текстуалних порука које су га инспирисале и музици коју је кроз њих доживео, изражавајући се језиком симфонијске и вокалне поетике.

Рад на делу трајао је скоро четири године, између 1819. и 1823, у време када он већ обликује свој позни опус, који нису обележила само звуком велелепна дела, попут Девете симфоније и последњи опусi гудачких квартета, већ и чињеница да их је писао уз тотални губитак слуха, користећи музику као средство комуникације са другима. То није био његов првенац у обраћању миси као форми. Претходила јој је Миса у Це-дуру (1807), која је, према речима Е.Т.А. Хофмана, указала на Бетовена као великог мајстора унутрашње структуре вокално-инструменталне форме и „интелигентне оркестрације“. Међутим, она је у значајној мери, иако ништа мање успешна, остала у сенци касније настале Мисе солемнис која је на својеврстан начин надкрилила Бетовенов опус.

Наслов дела је латински термин за свечану мису. Ипак, за самог композитора он је имао много дубље значење, чије објашњење треба тражити у његовом мисаоном процесу филозофског истраживања „вере, сумње, наде и односа човечанства са божанским. У његовим рукама, Миса солемнис је постала више од светог ритуала – трансформисала се у универзални тестамент о отпорности људског духа и потрази за смислом“. Вероватно је то био разлог што је композиција настајала у дугом временском периоду, значајно прекорачујући рок за који је првобитно писана – инаугурацију надвојводе Рудолфа од Аустрије за надбискупа. Био је он не само Бетовенов ученик и пријатељ, већ и велики добротвор коме је композитор желео да посвети мису, о чему сведочи белешка, као посвета, у партитури: „Од срца – нека се врати у срце!“ У тој поруци поједини музиколози виде и „сведочанство о дубоко личној природи ове композиције“ које значајно проширује тумачења да је миса писана само за надвојводу или да она представља преиспитивање његовог односа према вери и духовности. Она постаје и слика личне борбе са здрављем, губљењем слуха, али и правне битке око старатељства над нећаком. Миса се може тумачити и као композиторова катарза кроз коју је покушао да пронађе мир у немирном животном времену у коме је живео. Иако је првобитно имао намеру да напише композицију која ће имати своју функцију у богослужбеном обреду и буде део свечаног чина инаугурације, сам стваралачки процес га је од те идеје одвојио, а снага кретивности усмерила да пише дело у коме је успео да споји празнично богослужење и своју уметности.

Миса солемнис никада није постала део богослужбеног обреда. Ромен Ролан сматра да је настала као композиторова велика потреба „да разговара са Јагњетом, са Богом љубави и саосећања“, али и констатује да она „преплављује цркву својим духом и својим димензијама“. Ни Бетовен није био сигуран како дело да означи. О њему је писао као о „великом ораторијуму“, па чак је као ораторијум и изведено је на премијери у Санкт Петербургу (1824). Међутим, он није имао намеру да умањи религиозни значај своје мисе. Бетовен је о томе и писао: „Мој главни циљ је био да пробудим и трајно усадим религиозна осећања не само певачима већ и слушаоцима“.

Извођење Мисе солемнис подразумева наступ великог извођачког састава – симфонијског оркестра и мешовитог хора, као и солисте снажних гласова – сопрана, алта (мецосопрана), тенора и баса. У Београду је први пут изведена 18. маја 1937. године. Интересантно је да се први пут изведена на концерту оркестра и хора Музичке школе „Станковић“.

На програму Хора и Симфонијског оркестра тадашње Радио-телевизије Београд Миса солемнис је први пут била 12. јануара 1961. године. Као солисти тада су наступили Зора Мојсиловић, сопран, Ана Липша-Тофовић, алт, Тодор Антонов, тенор (Бугарска) и Стефан Циганчев (Бугарска). У Великој дворани Коларчевог народног универзитета (данашња Коларчева задужбина) дириговао је Ефрем Курц (САД).

Потом је је дело, у извођењу истих ансамбала чула и публика „Дубровачких летњих игара“, наредне, 1962. године, уз диригента Младена Јагушта и солисте – Мартину Аројо, сопрана, Бисерку Цвејић, мецосопрана, Душана Цвејића, тенора и баса Љубомира Бодурова.

Двадесет пет година касније, 17. децембра 1987. године, поводом обележавања педесетогодишњице оснивања Симфонијског оркестра РТС, том композицијом је увеличана свечаност. У Сава Центру, у оквиру циклуса концерата „Музичке вечери Радио-телевизије Београд“, као солисти су наступили гости из Бугарске – Емилија Масимова, сопран, Рожица Троева, алт, Борко Цвјетанов, тенор и Павел Герджиков, бас. Хору и Симфонијском оркестру се те вечери на сцени придружио и хор Академског друштва „Бранко Крсмановић“. Дириговао је Ванчо Чавдарски.

После тог концерта Мисом је заокружена 2012. године. Шестог децембра изведена је у Великој дворани Коларчеве задужбине. Солисти су били Јасмина Трумбеташ-Петровић, сопран, Наташа Јовић Тривић, алт, Дејан Максимовић, тенор и Миодраг Мика Јовановић, бас. Дириговао је Младен Јагушт.

После више од једне деценије Миса солемнис је 26. децембра 2024. године поново пред публиком Хора и Симфонијског оркестра РТС.

Улазнице у продаји на благајни Коларчеве задужбине и путем
https://www.visit-serbia.online/sr/usluge/dvorana-kolarac?event-definition=e7be2b46-89a2-4779-a9e5-bccf3b0fdddc