Zaokružite muzičku 2024. godinu uz Misu solemnis Ludviga van Betovena!

Hor i Simfonijski orkestar RTS uz sjajne soliste soprana Mirjanu Nedeljković, mecosoprana Ivanu Srbljan, tenora Marka Živkovića, basa Savu Vemića i dirigenta Aleksandra Markovića, pripremaju spektakularnu završnicu sezone Muzičke produkcije RTS, 26. decembra, u Kolarčevoj zadužbini, sa početkom u 20 časova.

Misa solemnis (Missa solemnis) pripada grupi najmonumentalnijih dela iz opusa Ludviga van Betovena (1770-1827), kompozitora koji je snagom svoje stvaralačke ličnosti obeležio epohu klasicizma i snažno nagovestio potonja dešavanja koja će označiti vek romantizma, postajući njegov savremenik ne samo u domenu stvaralaštva, već i godina kojima je u njega zakoračio. To delo istovremeno pokazuje i duboki lični odnos prema duhovnosti uopšte – snazi tekstualnih poruka koje su ga inspirisale i muzici koju je kroz njih doživeo, izražavajući se jezikom simfonijske i vokalne poetike.

Rad na delu trajao je skoro četiri godine, između 1819. i 1823, u vreme kada on već oblikuje svoj pozni opus, koji nisu obeležila samo zvukom velelepna dela, poput Devete simfonije i poslednji opusi gudačkih kvarteta, već i činjenica da ih je pisao uz totalni gubitak sluha, koristeći muziku kao sredstvo komunikacije sa drugima. To nije bio njegov prvenac u obraćanju misi kao formi. Prethodila joj je Misa u Ce-duru (1807), koja je, prema rečima E.T.A. Hofmana, ukazala na Betovena kao velikog majstora unutrašnje strukture vokalno-instrumentalne forme i „inteligentne orkestracije“. Međutim, ona je u značajnoj meri, iako ništa manje uspešna, ostala u senci kasnije nastale Mise solemnis koja je na svojevrstan način nadkrilila Betovenov opus.

Naslov dela je latinski termin za svečanu misu. Ipak, za samog kompozitora on je imao mnogo dublje značenje, čije objašnjenje treba tražiti u njegovom misaonom procesu filozofskog istraživanja „vere, sumnje, nade i odnosa čovečanstva sa božanskim. U njegovim rukama, Misa solemnis je postala više od svetog rituala – transformisala se u univerzalni testament o otpornosti ljudskog duha i potrazi za smislom“. Verovatno je to bio razlog što je kompozicija nastajala u dugom vremenskom periodu, značajno prekoračujući rok za koji je prvobitno pisana – inauguraciju nadvojvode Rudolfa od Austrije za nadbiskupa. Bio je on ne samo Betovenov učenik i prijatelj, već i veliki dobrotvor kome je kompozitor želeo da posveti misu, o čemu svedoči beleška, kao posveta, u partituri: „Od srca – neka se vrati u srce!“ U toj poruci pojedini muzikolozi vide i „svedočanstvo o duboko ličnoj prirodi ove kompozicije“ koje značajno proširuje tumačenja da je misa pisana samo za nadvojvodu ili da ona predstavlja preispitivanje njegovog odnosa prema veri i duhovnosti. Ona postaje i slika lične borbe sa zdravljem, gubljenjem sluha, ali i pravne bitke oko starateljstva nad nećakom. Misa se može tumačiti i kao kompozitorova katarza kroz koju je pokušao da pronađe mir u nemirnom životnom vremenu u kome je živeo. Iako je prvobitno imao nameru da napiše kompoziciju koja će imati svoju funkciju u bogoslužbenom obredu i bude deo svečanog čina inauguracije, sam stvaralački proces ga je od te ideje odvojio, a snaga kretivnosti usmerila da piše delo u kome je uspeo da spoji praznično bogosluženje i svoju umetnosti.

Misa solemnis nikada nije postala deo bogoslužbenog obreda. Romen Rolan smatra da je nastala kao kompozitorova velika potreba „da razgovara sa Jagnjetom, sa Bogom ljubavi i saosećanja“, ali i konstatuje da ona „preplavljuje crkvu svojim duhom i svojim dimenzijama“. Ni Betoven nije bio siguran kako delo da označi. O njemu je pisao kao o „velikom oratorijumu“, pa čak je kao oratorijum i izvedeno je na premijeri u Sankt Peterburgu (1824). Međutim, on nije imao nameru da umanji religiozni značaj svoje mise. Betoven je o tome i pisao: „Moj glavni cilj je bio da probudim i trajno usadim religiozna osećanja ne samo pevačima već i slušaocima“.

Izvođenje Mise solemnis podrazumeva nastup velikog izvođačkog sastava – simfonijskog orkestra i mešovitog hora, kao i soliste snažnih glasova – soprana, alta (mecosoprana), tenora i basa. U Beogradu je prvi put izvedena 18. maja 1937. godine. Interesantno je da se prvi put izvedena na koncertu orkestra i hora Muzičke škole „Stanković“.

Na programu Hora i Simfonijskog orkestra tadašnje Radio-televizije Beograd Misa solemnis je prvi put bila 12. januara 1961. godine. Kao solisti tada su nastupili Zora Mojsilović, sopran, Ana Lipša-Tofović, alt, Todor Antonov, tenor (Bugarska) i Stefan Cigančev (Bugarska). U Velikoj dvorani Kolarčevog narodnog univerziteta (današnja Kolarčeva zadužbina) dirigovao je Efrem Kurc (SAD).

Potom je je delo, u izvođenju istih ansambala čula i publika „Dubrovačkih letnjih igara“, naredne, 1962. godine, uz dirigenta Mladena Jagušta i soliste – Martinu Arojo, soprana, Biserku Cvejić, mecosoprana, Dušana Cvejića, tenora i basa Ljubomira Bodurova.

Dvadeset pet godina kasnije, 17. decembra 1987. godine, povodom obeležavanja pedesetogodišnjice osnivanja Simfonijskog orkestra RTS, tom kompozicijom je uveličana svečanost. U Sava Centru, u okviru ciklusa koncerata „Muzičke večeri Radio-televizije Beograd“, kao solisti su nastupili gosti iz Bugarske – Emilija Masimova, sopran, Rožica Troeva, alt, Borko Cvjetanov, tenor i Pavel Gerdžikov, bas. Horu i Simfonijskom orkestru se te večeri na sceni pridružio i hor Akademskog društva „Branko Krsmanović“. Dirigovao je Vančo Čavdarski.

Posle tog koncerta Misom je zaokružena 2012. godine. Šestog decembra izvedena je u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine. Solisti su bili Jasmina Trumbetaš-Petrović, sopran, Nataša Jović Trivić, alt, Dejan Maksimović, tenor i Miodrag Mika Jovanović, bas. Dirigovao je Mladen Jagušt.

Posle više od jedne decenije Misa solemnis je 26. decembra 2024. godine ponovo pred publikom Hora i Simfonijskog orkestra RTS.

Ulaznice u prodaji na blagajni Kolarčeve zadužbine i putem
https://www.visit-serbia.online/sr/usluge/dvorana-kolarac?event-definition=e7be2b46-89a2-4779-a9e5-bccf3b0fdddc