Svoju Sedmu simfoniju Dmitrij Šostakovič je dovršio 27. decembra 1941. godine i posvetio Lenjingradu (Sankt Petersburgu) koji je tada bio pod nemačkom opsadom. Opšte je mišljenje da je simfonija nastala kao umetnički odgovor kompozitora na teror nad svojim sugrađanima i kao uspomena na njihove ogromne žrtve. Manje je poznato da li je Šostakovič počeo da radi na ovom svom delu pre nego što je opsada Lenjingrada i otpočela. Mišljenja su podeljena s obzirom na to da se zvanični, politikom obojeni podaci razlikuju od faktografije. U svojim memoarima Šostakovič je zapisao da je planove za Sedmu simfoniju napravio pre nemačke invazije i da je, kada je osmislio čuvenu „temu napadača“ u prvom stavu, na umu imao „druge neprijatelje humanosti“. Simfonija je oduvek i bila zamišljena kao umetnička posveta Lenjingradu, „onom koga je Staljin uništavao, a Hitler dovršio tu devastaciju“.

Lenjingradski simfonijski orkestar je želeo novu simfoniju za sezonu 1941/42. i delo je poručio od Šostakoviča još pre Hitlerovog napada na SSSR. Ako uzmemo u obzir izjavu Šostakoviča (koji je nerado govorio o samom procesu svog rada) „ja mislim sporo, ali pišem brzo“, najverovatnije je i ovo svoje delo majstor imao u potpunosti u unutrašnjem sluhu i pamćenju još pre nego što je prvu notu stavio na papir. Kompozitorov prijatelj iz tih vremena, kritičar Lev Lebedinski, potvrdio je nakon Perestrojke da je Sedma simfonija „začeta“ pre početka opsade Lenjingrada: „Čuvenu temu iz prvog stava Šostakovič je na početku zamislio kao temu Staljina, ali ju je, kad je rat otpočeo, nazvao temom Hitlera“. Sam kompozitor je o ovoj svojoj čuvenoj temi (i njenom vanmuzičkom značenju) u to vreme javno govorio da je to „nemačka tema“ ili „tema zla“, ali postoji više svedočenja bliskih prijatelja iz perioda kada je simfonija nastajala da je smatrao da „fašizam nije samo nacional-socijalizam“, i da je tema njegove muzike „teror, ropstvo i pritisak na slobodu duha i da je, kao i Peta simfonija pre nje, i Sedma posvećena borbi protiv tiranije i totalitarizma“. Sam je, čak, smatrao da centralno mesto u prvom stavu ne treba da ima pomenuta „tema zla“ i njena muzička elaboracija, već tragična muzika koja sledi za njom i koju je opisao i doživeo kao „pogrebni marš ili rekvijem“. „Ne znam kako bih okarakterisao tu muziku, možda kao osećanje tuge koje je toliko jako da za njega nema dovoljno suza.“

U prvo vreme Šostakovič je planirao da napiše delo u jednom stavu, sa horom i rekvijemskom opštom atmosferom, dok je tekst trebalo da uzme iz „Davidovih psalama“, iz „Starog zaveta“. !“Ideja da Bog ne prašta stradanje nevinih žrtava i da se sveti zločincima bila je moje polazište i ona je i ostala u samom jezgru simfonije.“ Naravno, Sovjetska vlast ne bi dozvolila upotrebu biblijskog teksta, pa je Šostakovič ubrzo odustao od eksplicitne obrade ove teme.

A kakva je, zapravo, ta „Hitlerova“ odnosno, „Staljinova“ tema? Ova melodija od 22 takta uopšte nema izražene „preteće“ karakteristike, pogotovo njen drugi deo koji je citat Danilove pesme „Ići ću da vidim Maksima“ iz operete „Vesele žene Vindzorske“ Franca Lehara (omiljene Hitlerove operete!). Ova pesmica pevala se i u Šostakovičevom domu i to kao pošalica sa njegovim tada malim sinom, Maksimom. Opreznije muzičko uho čuće, u njenom sedmom taktu, i silazni šestotonski niz iz tadašnje nemačke himne, kao ovlašnu (slučajnu) aluziju na njeno vanmuzičko značenje. Neki muzikolozi su u njoj pronašli i konture teme iz opere „Lejdi Magbet Mcenskog okruga“, (zbog koje je Šostakovič 1936. godine po prvi put dospeo na Ždanovljev sud i bio proglašen „nepodobnim“ kompozitorom), a neki čak i „temu sudbine“ iz Pete simfonije P. I. Čajkovskog. Ono što zaista od ove teme pravi simbol nezaustavljivog, glupog i sveuništavajućeg zla je njeno mesto u okviru stava, centralna pozicija namesto razvojnog dela, a pre svega njena kompoziciono-tehnička elaboracija. Tu se Šostakovič ugledao na Ravela i njegov „Bolero“ i osmislio je desetominutni zaokruženi odlomak u kome se ista tema, karakterno uobličena kao marš, ponavlja dvanaest puta uvek sa novom, sve punijom, bogatijom, glasnijom i komplikovanijom orkestracijom. Ta gradacija otpočinje dobošem i solom flaute, a uzrasta dodavanjem zvuka sve novih instrumenata, novih ostinata i „kontratema“, popunjavanjem zvuka gde sve više linija disonira u odnosu na temu. Ona će se, kao podsećanje, pojaviti u svim stavovima Sedme simfonije i time postati u simbol glupe i grube sile koja uništava sve pred sobom. Za nas, danas, i dalje je dvosmisleno da li je ona za kompozitora bila simbol invazije nacizma ili satirična i gorka metafora staljinizma.

Ono što je, u početku, trebalo da bude simfonija u jednom stavu Šostakovič je dovršio krajem avgusta 1941. godine i tada uvideo da je napisao samo početni stav jednog daleko obimnijeg i sadržajnijeg ostvarenja. Na dan 2. septembra, kada su Nemci počeli da bombarduju Lenjingrad, započeo je rad na drugom stavu, komponujući između uzbuna koje su ga, zajedno sa sugrađanima, opominjale da beži u skolnište. Završio ga je za dve nedelje i tada se, preko lenjingradske radio-stanice, obratio slušaocima i izvestio ih da je dovršio jedan od stavova svoje nove simfonije. „Ako nastavim sa radom i uspem da napišem i treći i četvrti stav, biće to moja Sedma simfonija. Zašto vam ovo govorim? Zato da svi vi koji slušate radio znate da život u našem gradu nastavlja da se odvija potpuno normalno.“ Te večeri, svirao je na klaviru završene stavove maloj grupi prijatelja. Kada je odsvirao prvi stav oglasila se sirena za uzbunu, kompozitor se izvinio i odveo porodicu u sklonište, a potom se vratio slušaocima koji su ga čekali i odsvirao im ceo stav još jednom. Utisak među prijateljima je bio tako dubok i potresan da je Šostakovič treći stav dovršio do kraja septembra. Kompozitor, koji se dva puta bio prijavljivao u vojne jedinice (i oba puta bio odbijan zbog veoma slabog vida), radio u vatrogasno-spasilačkoj jedinici svog konzervatorijuma i do tada odbijao da se, kao povlašćeni umetnik, evakuiše iz grada, najzad je, 1. oktobra, sa porodicom prešao u Moskvu, a odatle u Kujbišev (Samaru). Tu je i dovršio četvrti stav svoje simfonije 27. decembra.
Premijerno izvođenje, prenošeno direktno na Sovjetskom radiju, dogodilo se 5. marta 1942. godine, u Kujbiševu. Orkestrom Boljšoj teatra (koji je takođe bio u izbeglištvu) dirigovao je Samuil Samosud. U Moskvi je delo odsvirano par dana kasnije, 29. marta, a interesovanje za simfoniju je bilo ogromno ne samo u Sovjetskom Savezu, već i među ratnim saveznicima. Partitura snimljena na mikrofilm bila je tajno preneta preko Teherana aprila 1942. godine i stigla je do Londona, gde je Ser Henri Vud dirigovao Londonskim filharmonijskim okrestrom 22. juna, a u okviru i danas postojećeg ciklusa „Proms“. Američka premijera odsvirana je 19. jula, a Simfonijskim orkestrom NBC-a rukovodio je Arturo Toskanini.
U samom Lenjingradu, koji je bio pod opsadom i gde su ljudi masovno umirali pod bombama, ali još više od gladi i zime, takođe je planirano premijerno izvođenje, ali nije bilo orkestra koji bi mogao da izvede ovu obimnu i zahtevnu partituru. Naime, osim svega petnaest muzičara, svi članovi orkestra lenjingradskog radija bili su ili na frontu ili su umrli, pa je dirigent Karl Eliasberg objavio konkurs i pozvao sve one koji imaju instrumente i znaju da sviraju da dođu na audiciju. „Mnogi od njih stigli su u svojim koncertnim frakovima i sa kutijama za instrumente pod rukom, veoma mršavi i iscrpljeni, ali spremni da rade nešto produktivno, nešto dobro.“ Sedma simfonija po prvi put je zazvučala u Lenjingradu 9. avgusta 1942. godine. Ovaj datum je namerno odabran jer je Hitler baš njega bio označio kao dan kada grad treba konačno da bude osvojen. Komandant lenjingradske odbrane, general Govorov, naredio je veliko bombardovanje nemačkih jedinica (operacija „Pljusak“) jedan sat pre početka koncerta, kako bi se on odvijao neometan signalima za uzbunu. Ceo grad bio je snabdeven zvučnicima, a mnogi od njih bili su upereni i u okupatorske položaje. Sedma simfonija zazvučala je i u svom zavičaju.
Njena dalja sudbina na svetskim podijumima bila je veoma raznovrsna i zavisila je od političkih prilika. Samo za vreme sezone 1942/43, u okviru svoje turneje po Sjedinjenim Državama, Arturo Toskanini dirigovao je Sedmu simfoniju čak šezdeset i dva puta! Ipak, delo nije naišlo na odobravanje kritike (kao i mnogih kompozitora-kolega) koja je u njemu videla jednostavan i plakatni muzički pamflet „napisan za sporo-misleće, ne mnogo muzikalne slušaoce“, kako se otvoreno izrazio Virdžil Tompson. Kada je saslušao simfoniju, Sergej Rahmanjinov je rekao samo „Dobro, idemo sada da pijemo čaj“, a Bela Bartok (takođe u SAD) je bio toliko iritiran, da je čuvenu „Hitlerovu temu invazije“ otvoreno citirao u četvrtom stavu svog Koncerta za orkestar. Kada je savezničko prijateljstvo nakon završetka rata zahladnelo, prestala su i izvođenja Sedme simfonije u Evropi i SAD, a sličnu sudbinu delo je imalo i u SSSR-u. Ponesena uviđanjem kako jedna umetnička kompozicija može da bude svrsishodno propagandno oružje, sovjetska vlast je ubrzo od Šostakoviča poručila još jednu simfoniju i to sa otvorenim pobedničkim konotacijama jer se rat bližio kraju i trebalo je ovenčati predstojeći trijumf. Dobila je nešto sasvim suprotno, Osmu simfoniju u kojoj su zabeleženi autobiografski, sumorni i pesimistični detalji iz kompozitorovog života.
Na put u zvanični svesovjestki zaborav uz Osmu simfoniju, silom prilika, otišla je i Sedma.

Zorica Premate