Програм којим се симфонијски оркестар РТС представља публици премијерно ове сезоне, обухвата неке од најлепших и најзначајнијих нити руског, не само музичког, него и, шире гледано, културног ткања. Програм у пуном сјају презентује словенски романтичарски лиризам, чији су једни од најважнијих представника управо Александар Бородин (и група Петорка којој је он припадао), Петар Чајковски, као и, нешто млађи од њих, Александар Скрјабин.

Композиције Увертира-фантазија „Ромео и Јулија“ Чајковског, Скрјабинов Концерт за клавир и оркестар и Друга симфонија Бородина међусобно се разликују по основним инспирацијама – прва је рађена према елементима сижеа чувене Шекспирове драме, друга истражује инструментално-техничке могућности клавира и однос овог инструмента са оркестром, у трећој су музиком осликане епизоде из руске историје везане за владавину кнеза Игора – али деле многе стилске и композиционе карактеристике. Са променљивом метриком и ритмиком, хроматским покретима, честим дисонантним сазвучјима, специфичном инструментацијом, као и појединим оригиналним формалним решењима, ова дела негују многе особености руске музике друге половине 19. века, које, мада не сасвим изван токова западњачке музике, чине дела руске баштине унеколико егзотичним западњачком, а веома блиским словенском уху.

Увертира-фантазија „Ромео и Јулија“ (1880) добила је коначан облик и формално одређење у поднаслову тек деценију након прве верзије, коју је Чајковски два пута прекрајао, вођен критикама и сугестијама свог пријатеља и колеге, Балакирјева. Сматра се да је Балакирјев дао идеју младом Чајковском да напише ово дело, предложивши му, чак, карактере и тоналитете тема и одсека, али да је сâм Чајковски осмислио како да уобличи драмски сукоб музичких материјала, одабравши сонатни облик за оквир ове симфонијске поеме. Тако, након уводног дела у којем аутор, евоцирањем православне црквене музике, портретише калуђера Лоренса, пратимо сукоб две теме: прва асоцира на мачевалачку борбу и представља тему Монтекија и Капулета, док је друга лирског карактера, обојена „топлином“ Дес-дура, али и потмулим призвуком ниских регистара који слуте несрећан крај. Друга тема, у литератури названа љубавном, бисер је руске музике и стекла је популарност далеко изван својег географског и културолошког контекста, појављујући се, рецимо, у модерним холивудским филмовима и серијама.

За разлику од Увертире-фантазије, која је данас често заступљена на репертоарима великих светских оркестара, Скрјабинов Клавирски концерт(1896) може се чути тек спорадично, можда због чињенице да извођење овог дела захтева веома промишљено и координисано дијалогизирање између оркестра и солисте. Управо у уодношавању бројних промена темпа и ритма, али и савладавању бравурозних арпеђа и пасажа у солистичкој деоници, лежи изазов и показатељ зрелости у интерпретацији нашег националног оркестра са маестром Бојаном Суђићем на челу и пијанисткиње Анике Вавић.Виртуозност која се захтева од солисте – а која, међутим, никада није самој себи циљ – те и значајна улога која се у драматургији композиције даје оркестру, указују на чињеницу да ово Скрјабиново дело (једино тог жанра које је написао!), настало у раној фази ауторове каријере, носи у себи клице композиторовог зрелог опуса.

Док се Скрјабин током стваралаштва постепено одрицао романтичарског наслеђа, отискујући се у воде такозваног музичког симболизма и атоналности, Бородин је густо преплетао елементе опуса, правећи сопствени, препознатљив свет тема и мотива. Његова Друга симфонија (1869-1878) носи у себи бројне референце на опере Кнез Игори Млада, на којима је композитор радио у паузама од писања симфоније. Мада је у критичарском дискурсу Бородиново оперско стваралаштво неретко цењеније од инструменталног, Друга симфонија се сматра једним од најважнијих дела овог аутора, који је самог себе окарактерисао као „исконског лиричара и симфоничара“. Четири става симфоније повезана су честим изменама дурске и молске терце, које потичу из основне теме првог става, као и лирском другом темом овог става, која се оригинално јавља у деоници виолончела.