Иако дела Брамса и Чајковског заједно чврсто стоје међу најзначајнијим позноромантичарским музичким остварењима, она сведоче о постојању многих разлика између поетичких усмерења ових композитора и традиција из којих они долазе. Брамс наставља линију немачке музике, коју обликују Бахова полифонија, Моцартов класицизам и Бетовеново отварање ка романтизму, а Чајковски припада словенском духу и традицији руске музике, коју у пуном сјају представљају, поред Чајковског, Глинка, Мусоргски, Римски-Корсаков и други. Чајковски се прославио превасходно својим лирско обојеним балетима, симфонијама и операма, док је Брамс, развијајући специфичну технику варирања материјала, створио низ незаборавних дела за клавир, камерне ансамбле и оркестар, не оставивши иза себе ниједан балет, нити оперу. Но, у опусима ових аутора очитују се и неке недвојбене сличности, од којих је веома важна љубав према људском гласу. Чајковски велича глас у својим операма и соло-песмама, а Брамс у обрадама народних песама за глас и клавир и делима за различите вокалне ансамбле.

Композиције с вечерашњег програма одишу лепотом и богатством звучности хорског ансамбла и указују на спомињану наклоност Брамса и Чајковског ка вокалном жанру, али и на разлике у приступима том жанру. Литургија Чајковског из 1878. године ослања се на традицију руског православног црквеног појања, а Брамсови низови хорских комада, попут његових инструменталних сетова као што су чувене Мађарске игре, типични су романтичарски циклуси инспирисани фолклорном музиком. Чајковски је написао литургијску композицију на текст св. Јована Хризостома (Златоустог), цариградског архиепископа и једног од очева православне цркве, наменивши је за извођење на службама. Након премијере, званична црква није прихватила ово дело, међутим оно је, због своје хармонске и фактурне раскоши, постало уважено на концертним репертоарима, попут литургија Рахмањинова и Гречанинова.

Брамс, пак, у својим циклусима Пет песама оп. 104, Четири квартета оп. 92 и Љубавни валцериоп. 52 даје музичку визију животних и народних тема. Комади из опуса 104 (1888) сматрају се неким од најзрелијих и најозбиљнијих Брамсових остварења за хор акапела, посебно последња песма, У јесен, која кроз густа преплитања деоница и интензивне динамичке и карактерне промене приповеда о неизбежности човекове јесени и, коначно, смрти. Вокални квартети, који су се још у Брамсово време често изводили у хорском аранжману, компоновани су као засебна дела, а, због расположења које деле, спојени су 1884. године у јединствени циклус. Имагинативна и разнолика четворогласна поставка и колоратурна клавирска пратња првог квартета задржане су до краја дела у служби портретисања топле ноћне или меланхоличне атмосфере које доминирају циклусом. Опус 52 (1869) представља спој вокалних валцера који се ослањају на наслеђе Франца Шуберта и Јохана Штрауса млађег. Низ од чак осамнаест комада настао је на преводе источноевропских народних песама и није имао свој коначан редослед све до пред објављивање, када је Брамс поређао комаде по измени блиских тоналитета и мотивским везама између композиција. Овај циклус је веома занимљив по готово минималистичким дословним понављањима материјала, која евоцирају поступке популарне музике, софистицирано позициониране у окриље Брамсове транспозиције играчке музике у домен вокалног жанра.