За разлику од неких његових славних колега који су код нас наступили на потпуном заласку каријера, за Пласида Доминга се, на срећу, то не може рећи. Легендарни певач је и даље великан, премда нам се његов прелазак у баритонски фах не чини неопходним нити потпуно оправданим и уверљивим, и стога се у првој половини концерта није исказао у свом правом светлу.

Много упечатљивији и онај „стари Доминго“ био је у другом делу вечери у којем се (после Жерара, Магбета, Жермона и грофа Луне) представио с нешто „лакшим“ и кантабилнијим репертоаром сабраним од арија из мјузикла и оперета Роџерса, Левеа, Леја, Бернстајна, Калмана и Лехара, те вечних евергрин песама попут „Бесамо мучо“ или „Гранаде“, још увек у тим, уху пријемчивим и препознатљивим мелодијама освајајући раскошним, у бити ипак тенорским (премда одувек баритонално обојеним), чак и у овој животној доби мужевним, веома лепим и суптилно нијансираним, посебним гласом, а нарочито, својом јединственом и непоновљивом персоналношћу.

Најзад, и изнад свега, пленио је господственом појавом и држањем, џентлменским и колегијалним односом према осталим солистима, поштовањем диригента, оркестра и хора.

Као и на одличном концерту одржаном крајем септембра у Центру „Сава“ с руским оперским уметницима, Симфонијски оркестар Радио-телевизије Србије, сада под вођством веома способног, расположеног и сценски допадљивог Израела Гурског, Доминговог „протожеа“ и сарадника на наступима широм света, био је изванредно уигран и прецизан, подједнако дејствен и као пратилац и као интерпретатор инструменталних тачака (Увертире за „Набука“ и Интермеца из „Кавалерије рустикане“), посебно Супеове Увертире за „Лаку коњицу“, која је, под руком Бојана Суђића (овог пута госта диригента „свог“ оркестра) зазвучала одсечно, ритмички прегнантно и тонски моћно, импресивно у лименом корпусу (наш маестро је „широко“ и надахнуто водио још и извођење познатог одломка  из Бернстајнове „Приче са западне стране“).

Драматуршкој разноврсности музичког тока ове топло поздрављане, иако, нажалост, због прескупих улазница, не и довољно посећене, за многе, због тога и недоступне, уметничке свечаности (за коју би Центар „Сава“ био довољно простран и много примеренији простор) доприносиле су младе сопранисткиње Вирхинија Тола (нешто драмскијег тембра) и Микаела Есте (лирско колоратурног фаха), које су (не одушевљавајући од почетка), поступно „упеваване“, такође доживеле леп пријем посетилаца.

Нарочит утисак произвело је Домингово обраћање са сцене Радмили Бакочевић, али и кратки, елегантни и деликатно дозиран дует с мецосопранисткињом Јадранком Јовановић из Лехарове „Веселе удовице“, а за већину посетилаца, сентиментални тренутак без премца, донело је извођење наше песме „Што се боре мисли моје“, коју су, трудећи се да се изборе са српским језиком, делимично отпевали сви солисти.

За нас је најпотреснија и најдоживљенија тачка и врхунац вечери била срчана и маестетична, драматски дубоко проосећана и виолентна „Либерта“, можда и најостваренија композиција целог концерта, у којој су главни судеоници били, овде и најупечатљивији, величанствени Доминго, и поред њега, главни јунаци целог догађаја, наши врсни музичари из Оркестра и Хора Радио-телевизије Србије.